Gde idu anđeli?

Džejla je oduvek bila mirna i tiha devojka, krhka poput stakla, ali sa pogledom koji je skrivao duboke misli. Njena bolest je bila nemilosrdna, polako je oduzimala snagu iz njenog tela, ali njena svest je ostala oštra kao nož. Znala je da vreme nije na njenoj strani. Dani su prolazili, i dok je njeno telo slabilo, Džejla je ostavljala tragove - sitne znakove i zagonetke, koje su tek kasnije dobile smisao.

Nakon što je preminula, bolnička soba postala je tiha, zlokobna. Njena majka, uplakana, nije odmah primetila kovertu ostavljenu na stolu pored kreveta. Bila je mala, ali teška, kao da u njoj leži nešto više od papira. Kada ju je konačno otvorila, unutra je pronašla poruku, napisanu Džejlinim poznatim rukopisom.

Slova su bila drhtava, ali jasna. "Kada me sahranite... ne plačite... POTRAŽITE ME."

Majčino srce zadrhtalo je od hladnoće koja joj je prostrujala kroz vene. Šta je ovo značilo? Kako potražiti nekoga ko više ne postoji?

Dok je mrak padao nad gradom, a svetlost sveća polako bledela, osećaj nemira počeo je da obuzima majku. Džejla nije bila obična devojka, iako su svi želeli da veruju u to. Da li je zaista otišla, ili je ostavila nešto više od uspomene iza sebe?

Odgovori su ležali negde u tami, čekajući da budu otkriveni...