,,Onog trenutka kada sam je ugledao znao
sam da ce me slomiti, znao
sam da ce biti moj gubitak i moja pobeda.
Bila je zamisljena, gledala je negde u daljinu,
imala je klasicnu
lepotu tela, nicega previse, dugu crnu kosu,
ali imala je magicno
lice, ono lice koje privlaci svakog da ga
pogleda, usne boje vina,
vina koje bih rado probao. Pogledala me
je, te oci, boje jesenjeg
lisca, u njima nije bilo topline, samo led. Tog
trenutka sam znao da
mora biti moja, da moram vratiti sjaj tim
ocima, hladnim kao led,
moram promeniti taj pogled ranjene zveri,
tom palom Andjelu..."
Kada dobijete ponudu koju ne možete da odbijete, onda je naravno prihvatate. Isto je uradila i Eloise. Odlazak u velikom gradu, koji joj je potpuno stran, može biti težak. Ali slučajan susret koji neće biti poslednji, menja stvar. Koliko jedan susret može povezati dva stranca? Dva stranca koja su se upoznala samo par sati ranije od njihovog dogovorenog susreta, a da toga nisu svesni. Hoće li svaki naredni susret dovesti do drhtaja srca? I da li je uopšte moguće ignorisati ga? Da li je moguće kontrolisati ga?