Do poslednje stanice

Jedan voz.
Dvanaest sati vožnje.
Dvoje potpunih stranaca.
On voli tišinu.
Ona ne veruje da tišina uopšte postoji.
On broji sekunde do mira.
Ona broji pitanja koja tek treba da postavi.
On u rancu nosi Dostojevskog.
Ona miriše knjige.
On je uveren da će ovo biti najduže putovanje u njegovom životu.
Ona je uverena da će biti... pa recimo... zanimljivo. 😂
A voz Beograd-Bar, kao i uvek, ima neke svoje planove.
„Najopasniji saputnik nije onaj koji hrče.
Nego onaj koji ne ume da ćuti."
A možda je najvažnije pitanje u vezi sa ovom pričom:
Šta se dogodi kada se u istu kabinu zatvore čovek koji sve analizira i žena koja sve izgovori naglas, čak i ono o čemu nije ni razmišljala unapred?