Srce Beogradu

Zraci sunca koji su uspevali da se probiju kroz bele roletne na mom prozoru, lagano su me budili iz dubokog sna. Polako sam otvorila oci i pogledala na sat koji je stajao na nocnom stocicu kraj velikog francuskog kreveta u kojem sam nazalost spavala sama. Bilo je pola dvanaest. Pomislila sam kako bi trebala da prekinem sa izlascima koji se zavrsavaju u zoru, jer kako kazu lekari za lepotu je potreban san, u sta cisto sumnjam posto sam u poslednjih tri ili cetiti meseca bukvalno zamenila dan i noc.
Nakon nekih deset minuta prevrtanja po krevetu i premotavanja prosle veceri odlucila sam da ustanem.
Namrstenog lica i poluotvorenih ociju polako sam ustala iz kreveta i krenula ka kuhinji. Imala sam taj ritual svakog jutra da cim ustanem iz kreveta odem u kuhinju, ukljucim sporet i stavim vodu za kafu. Zatim brzim korakom odem do kupatila i istusiram se, i dok se sredim voda je vec provrela i onda mogu polako i na tenane da uzivam u prvoj jutarnjoj kafi.