Tanja

Oduvek su me učili da se čovek mora pošteno ophoditi prema sebi i drugome.
Ne mogu reći da sam uvek bio takav. Naravno da nisam. Ali prema poslu uvek sam se trudio da dam svoj maksimum. Od rada bilo koje vrste nisam zazirao a novac mi je kao i svakome davao neku vrstu sigurnosti. Bio sam mlad u to vreme. Tek pošto sam došao sa osluženja vojnog roka zaposlio sam se. Naravno preko studentske zadruge. Eh, to je bio posao. Pravi robijaški. Za noć se preko ledja znalo prevaliti i do četrdeset tona veštačkog djubriva u džakovima. Baš sam bio slabašan. Sa težinom od oko šezdeset i osam kilograma nisam dugo mogao izdržati. Kolege su me bodrile da je stvar u tehnici hvatanja i prebacivanja džaka. Ali ta mi je tehnika na svu sreću ostala nepoznanica. I nisam je stigao savladati. Hvala Bogu. Čuo sam da su iza ledja neki govorili da sam glup kako to ne mogu. Ali eto oni pametni pa i odoše u penziju sa dobrom tehnikom džakarenja. Napustio sam posao.