Hvala Vam od srca što Vas imam u tolikom broju.
Srećna Nova 2021. godina. Da ste mi živi i zdravi i da se čitamo i družimo još dugo dugo godina. ŽIVELI!!!
I krećemo novom pričom.
---------------------------------------
Na margini prošlosti, na samoj ivici ispod koje se nalazila provalija u koju su pali svi njeni snovi, našla se na raskrsnici sadašnjosti i gledala u ne tako uverljivu budućnost. Svetlo se niotkud nije naziralo da joj pokaže put i obasja je, da joj da nadu da će sve biti dobro. Ne za nju. Svuda okolo je vladao mrak, tmina koja ju je uvlačila u svoje mračne odaje, rušeći joj sve za šta je živela i mislila da je ispravno.
Ne želeći, tek, stvorila se na tom mestu u osvit zore sa torbom preko ramena, slomljena. Nevidljiva ruka ju je povela, a ona već onemoćala samo ju je prihvatila i pošla. Nije se sećala kako je stigla do centra grada, samo je žurno grabila sa potrebom da ode što dalje. Bez osvrtanja išla, noge je nosile, a ona stezala mali smotuljak na grudima. Držala ga je kao jedino sveto, što je i bio, toliko čvrsto, bojeći se da bi joj mogao nestati, iskliznuti, iz tih drhtavih prstiju i iznemoglih ruku. Strahovala je da bi joj ga neko mogao uzeti i njena jedina vidljiva spona sa životom bi bila pokidana, a ona sama uništena. Više ništa nije imala sem te male mrvice koja je bezbrižno spavala uvijena u ćebence, pokatkad se nesvesno osmehnuvši dajući majci razlog da istraje i nastavi, ostvari ono što je naumila, a što je bilo tako jadno da se stidela same sebe, ali boljeg rešenja nije bilo.
Sofija Novak, sa svojom ćerkom stajala je na uglu dveju ulica i gledala ka ukrštenim putevima ispred sebe. Putevi su se presecali i nudili joj izbor koji je njoj stvarao dilemu i kolebanje, ali i razlog da donese odluku. A odluka je visila u vazduhu iznad njene glave već dugih meseci samo ona ju je odbacivala i nije želela da joj se prepusti i prihvati je. Sve do ove noći kada više nije mogla da laže i govori svima, a najviše sebi, da je sve u redu. A nije bilo...
To u redu se nikako nije moglo shvatiti tako. Bilo je daleko od dobrog. Život joj se raspadao, polako deo po deo se otkidao i sunovratno padao, pokazujući koliko je u njemu sve bilo površno, bez onog osećaja prave ljubavi, privrženosti, odanosti... Sa napola duše.
A ona je bila njegova duša. Tako joj je rekao na rastanku.
"Za tobom, dušo moja, tugujem. Čekaću te makar te nikad ne dočekam."
Nije mogla da poveruje njegovim raširenim rukama i toplim očima i zato nije izustila ni reč na to, već mu je samo okrenula leđa i vratila se tamo gde je mislila da pripada. Verovala je, u sebi se nadala da joj je mesto uz čoveka koji je bio njen ceo svet, za drugi nije znala iako joj se taj drugi svet neznatno pokazao u svojoj raskoši. Prevarila se. Zapravo želela je da, u dubini onom skrivenom najdubljem delu sebe, veruje da se prevarila i da nije onako kako izgleda. A osećala je da više nije kao pre, kroz svaku žilicu ispod kože je strujala napetost, svakoga dana sve više uvlačeći joj nemir, nesigurnost. Poljuljalo se njeno samopouzdanje koje je u poslednje vreme bilo krhko i povelo je na put bez karte za povratak.
Gledala je u ulicu ispred sebe dok je nebeski svod polako bledio i dan svitao. Odmahnula je glavom negirajući samoj sebi da bi taj put bio samo produžetak patnje. Odlazak ocu i vraćanje na staro bi samo bio pakao koji bi se nastavio. Nakratko je pogledala u levo pa skrenula glavom u desno i udahnula duboko. Noga je sama krenula, a srce zadrhtalo. Progutala je kamen koji se već odavno uglavio u grlu, pokušavajući da sebe ohrabri i da snagu za predstojeće. Pluća su se punila, ali ona nije imala osećaj da diše. Noga je gazila, druga ju je pratila, a toplo telo u njenim rukama se promeškoljilo i pokazalo joj da ne greši i da je sreća negde tamo. Možda je sudbina imala sasvim drugačiji plan za nju koji ona nikada nije shvatala ozbiljno iako je krajičkom svesti i te kako spoznala njegovo postojanja.
Kretala se isprva sporo, tromo, beživotno, a kada je Lela otvorila svoje okice, a odmah zatim pustila svoj tanani glasić, pustila je korak i ubrzala se. Trebalo je stići na stanicu, ako je mislila da ode i ostavi sve za sobom, poruši mostove i krene sa građenjem novih, koji će biti lepši stabilniji, preko kojih će koračati sigurno i bez straha i čija će jačina biti njena potpora, njena nova budućnost.
Koliko god je ubrzavala i uveravala sebe da je presekla, završila sa prošlošću, srce je još uvek vuklo nazad, nadalo se nekom preokretu i da će svoj normalni ritam da povrati samo u njegovoj blizini u njegovom okrilju i zagrljaju. Jadno i nesigurno je kucalo, pucalo, krvarilo i na mahove skoro da nije kucalo.
Sofija je umirala, polako sa svakim pređenim metrom, ali nije posustajala. Povratka nije bilo, nije videla mogućnost da bi se porušeni zidovi i polupani prozori njene prošlosti mogli obnoviti i bili kao ranije.
Kupila je kartu, ušla u autobus koji je vozio do prestonice, zatvorila srce i dušu, prigrlila ćerku, ljubeći je u čelo i krenula put novog života koji je bio pred njom. Suza se spustila niz njeno umorno lice, ostarelo u poslednju godinu i više nego što treba, a uzdah praćen jedva čujnim jecajem joj se otkinuo iz grudi.
Naslonjene glave na staklo gledala je po poslednji put kako se budi njen grad, kako se ulice pune i kako je ugao na kome je stajala do malopre bio već ispunjen prolaznicima.
Progutala je bol, zatvorila oči i poželela da se ništa nije dogodilo.
A sve je počelo, pre tačno godinu dana, jednim najobičnijim ulaskom ženske osobe u frizerski salon.
----------------------
(Imam(o) još iznenađenja)
S ljubavlju
NIK WEST
