Vrisak.
Zatim jos jedan.
Cujem udarce i glasne jecaje dok pakujem stvari u kofer i razmisljam gde cu otici.
U meni nema straha, ne osecam nista.
Polako krecem ka stepenicama koje vode u prizemlje, znam da bi trebalo da pobegnem od sadasnjosti, od ove situacije i osobe sa kojom sam delila zivot i koja je taj isti unistila, kao i mene.
Cujem kako doziva moje ime, ali ne osvrcem se.
Od danas on je moja proslost.
Bilo je i vreme. Od danas počinjem da mislim na sebe i ostavljam ga iza, u prošlosti koje ne želim da se sećam.
