Prošlo je par godina, nisam ga nikada videla od onog dana, niti sam cula za njega, ali je bio tu, u mojoj glavi i mom srcu, vecno urezan kao najveca greska i najveća ljubav.
Da ne lažem, bila sam sa mnogo muškaraca, naravno, pokušavajući da ga zaboravim, da samo ode iz mojih misli i pusti me da živim normalno, ali nikada nije otišao i sve više mi nedostaje. Njegov dodir, glas, pa čak i ta njegova preka narav i ljubomora kad god me neko pogleda na ulici. Toliko mi fali, ali ga isto toliko i prezirem.
Ponekad se tešim da sam tad bila samo dete koje se zaljubilo u emotivno oštećenog muškarca, dok shvatam da sam sada, baš zbog njega i ja postala emotivno oštećena žena kojoj se uvukao pod kožu.
To je kao moja jutarnja rutina. Uz veliku šolju kafe i 2 cigarete, sedim i razmišljam o njemu, nama i onome što smo mogli biti da se nisam istrgla njegovoj kontroli.
Da sam ostala sa njim i svakoga dana trpela te izlive besa, nabijanje krivice, mržnju prema svemu..Nije me nikada fizički povredio, ali je psihičkim zlostavljanjem nadoknadio, a bolelo je više od najjačeg šamara. Izgubila sam sebe tada, a i on me je izgubio.
Često razmišljam šta bih uradila da ga vidim, da li bih mu se vratila bez pogovora? Vrlo verovatno bi tako bilo, ali, verujem da se neće pojaviti nikada, a i da mi nije oprostio što sam otišla kada mu je bilo najteže, kao što nisam ni sama sebi, iako se pravim da je suprotno.
Spremam se i odlazim na posao. Nažalost, nisam jedna od onih žena iz prica koje imaju divne i zanimljive poslove, knjižare, biblioteke, kancelarije, već sam jedna od onih namrgođenih šalteruša, mnogi moji prijatelji kažu da mi posao ide uz karakter. Posao sam prihvatila zbog niskog nivoa mojih ambicija i interesovanja za rad, najradije bih sedela kod kuce, ali nažalost, potreban mi je novac, a i vreme tamo je jedino vreme tokom mog dana koje nije posvećeno njemu.
