Čudakinja

Ludak ili ?

"Šta se desilo?" Majčin glas je odzvanjao podrumom. Budim se ošamućen i zbunjen "Št..šta? Gde sam?" Uspaničen gles moje sestre me je razdrmao "5 dana si tuu! Opet piješ! Opet! Jel si normalan?"
Nisam bio mamuran. Znao bih da jesam. Onda sam se setio, senka, natpis i kad sam se okrenuo video sam ga, dok je majka buljila u ocigledno prazan zid. "

Podižu me i iznose polako iz podruma, posle dva treptaja mojih teških kapaka, nisam bio u letnjoj kući na plaži već opet u ustanovi u kojoj me drže prokletih 5 godina. Umesto moje majke i sestre, koje su isčezle, držali su me bolničari. Umesto mračnog i hladnog podruma, tu je bila moja soba izžvrljana nekim sitnim slovimaa a od tih slova je ispisano "Vreme je"
Zapitao sam se za šta je to vreme! Odveli su me u kancelariju glavnog Psihijatra dr. Jozefa. Uveli me i smestili na posebnu stolicu.
Nakon par minuta ušao je on. 

Pogledao je papire i skinuo naočare, udahnuo duboko, a potom naredio stražarima da izađu napolje. Pogledao me je i obratio jako čudnim i tihim tonom.
"Došla je! Konačno je došla da te poseti! Kako je znala gde si? Krijemo te već pet godina i opet te je našla! Neću te ovaj put kazniti! Samo ću te uspavati."
Bio sam u blagom čudu, kako je moguće da on zna ko me svakog dana posećuje. To ne znam ni ja sam.

"Kako znate to? Ne znam ko je ona, i šta želi od mene.. samo znam da je vreme došlo ali ne znam za šta!"
Posmatrao me je sa prezirom i mržnjom umišljajući da lažem, izmišljam i pravim se lud. Haha pravim se lud a drže me u ludnici.
Progovorio je.
"Znaš da te posmatramo, kao i mnoge tinejdzere ovde. Moraš mi reći ko je ona? Što dolazi i posećuje vas "posebne" već 20 godina?"

Bio sam šokiran. Mislio sam da će me ubiti na stolici zbog, kako oni kažu, umišljamo da smo božiji andjeli sa misijom. Tvrde da mi lažemo. Tvrde  Da smo bolesni. Da smišljamo svakojake čudne priče.
Ali ovaj deda nije ovaj put tako razmišljao.

Ćutali smo nekih dva minuta, a onda u prostoriji su se pojavili dežurni lekari. Tačnije neuro-psihijatar Erik, psiho-terapeut Mik i predobra i prelepa parapsiholog Dzenet.

Erik je povisio ton, gledavši u mene obrativši se Jozefu.
"Pa Jozef, da li je mladić kažnjen za svoje nekontrolisano stanje? Za svoj demonizam, jer očito je mnogo bolestan!"

Sačekavši da završi, Jenet je umilnim glasom pitala "Da li je primio svoju terapiju?"
Jozef, prebledeo od straha da ga nisu čuli slučajno o čemu smo pričali, ukočen stajao je i gledao u mene. Mik je pogledao malo bolje u psihijatra koji je sa stola na kome je sedeo, polako prešao na svoju kožnu stolicu, nadajući se da niko neće primetiti ali Mik je ipak primetio.
"Zašto si tako bled u licu?"
Ne pridajući značaja pitanju koje mu je upravo postavljeno, Jozef je pozvao stražare i obratio im se, "Molim vas, momci oodvedite Nika u njegovu sobu i dajte mu dve doze Inomanicina."
Mene su izveli a oni su ostali u holu. 
Posle 10 minuta nakon što sam ručao, u moju sobu su ušli medicinska sestra i Erik sa spremnim dozama. I pre svake doze postavljeno mi je jedno pitanje, "Od kada je tvoja bolest nastupila?"

Kako da im objasnim da ja nisam bolestan? Nisam ono što oni misle da sam ja?