Čudakinja

Dečija radost - FLUKS🌌

Pov Jozef

Nik je ležao na krevetu, već uspavan. Naredio sam bolničarima da ga vežu lancima i uključe na aparate.
Znam da je taj dečko nešto sakrio od mene.

Dok sam izlazio iz kancelarije u hodu skidavši mantil i oblačio sako, zadao sam nekoliko zadataka bolničarima, a jedan od tih zadataka je da skupe celo osoblje u holu jer želim da sazovem sastanak o zdravlju njihovih pacijenata.
Izašao sam ustanove, ušao u svoj auto i odvezao se kući.
Kada sam stigao naravno kuća je bila prazna, žena mi je odavno umrla, Ahaha nije umrla. Ubio sam je! Ta stara veštica! Nakon njene smrti, nastavio sam da radim ono što volim.
Mučim i robujem nad magičnom decom. Ona imaju ono što nama treba. Našem bratstvu!

A mi imamo što njima treba, njihova sloboda ali se to nikad neće desiti, jer ona pripadaju nama!
Svako dete u sebi krije tajne koje mi stari moramo da otkrijemo! Sišavši u podrum, stisnuo sam sakriveno u dugme iza vrata i tajni prolaz se otvorio.

Bio je to dugi mračni hodnik koji se završavao sa belim vratima. iako ga mrzim, taj dugi hodnik sam ja napravio, kada sam otkrio da je moj sin kao novorođenče, davalo predispozicije, da može manipulisati sa energijom.

Naravno moj sin je bio i moja prva žrtva i da sam ga ubio samo posle dve minute korišćenja, sad već unapređenonog programa za oduzimanje životne energije, kao univerzumovog fluksa. Druga žrtva je bila moja žena. Veštica.

Sledeće žrtve nisam ubijao, samo sam ih mučio i tako im budio još više energije, koja mi je potrebna da preživim ovaj život.
Neki su i shvatili ko sam ja.

Otvorio sam vrata, a iza njih neko bi reko horor,
Ja kažem fabrika za božanski fluks, koji mi je tako potreban.

Fluks, tačnije materija iz koje sve potiče, preradujemo i stavljamo u kvantni kompjuter koji je ustvari "Veštačka inteligencija"
Ostatke fluksa stavljamo u piće, hranu, drogu, a preminula deca i tinejdžeri od previše mučenja, šaljemo u Amsterdam da ih prerade i šalju ih bratstvu kao poklon.

Svaki put, svako dete koje ne preživi, ide u bratstvo.

Došao sam do jednog stražara i pitao "izveštaj?" on je rekao da je na stolu.
Imao sam šta da vidim, poruka od nje.

Koja glasi: "Našla sam način kako da te sredim! Ubijem. Ne možeš mi ništa, jer imam podršku mojih čudnovatih prijatelja!"

Podigao sam pogled besan gledavši decu koja su bila na stolicama. Velika dvorana puna dece, broj 300 robova i nekoliko mrtvih.
Za sada, ne želim decu da ubijam, nisam ja zlotvor. Njih mučim.

Neka odlaze u samice da spavaju, pod injekcijama za komu.
Injekcije su toliko jake da ta deca spavaju mesecima, dok ih držimo na aparatima i merimo visinu energije i fluksa, koju će nam doneti kad se probude.

Sve potiče od jednog izvora kog mi u bratstvu nemamo, pa uzimamo od dece koja su svetlost.

Neko iz gomile je počeo da plače, prišao sam mu i pitao "Šta nije u redu? Zašto plačeš?"

Dete plačući odgovara da je ona naredila svoj deci da ćute i da ne slušaju naredbe, pa će da se bore.

Ustao sam i pitao zašto mi to govori, a dete se zaplakalo i reklo "Ne želim da me boli kada me muči te! Želim da sarađujem i da nikad ne osetim ovu bol!"

Ostao sam šokiran! Ko je ona?

"Svi ovde je zovemo čudnovata. Preživela je svaki tretman i svaki put izašla kao pobednik. Rekla je da će se vratiti. Da će sve spasiti i da...."

Znao sam kako da završim rečenicu "A mene da ubije?"