Naše malo imanje je leti otvaralo dušu. U to doba godine se kao iz navike zahvalim na svim čulima koja su mi podarena. Čovek bi ovde mogao lečiti i najteže duševne bolesti, samo sedeći na zelenoj travi pod jutarnjim nebom u sred voćnjaka. Oni već duže vreme zaslađuju vruć povetarac, koji u zanosu njiše kratke letnje suknje od muslina. Sunce prži kožu čak i u hladu starog oraha, a šuštanje lišća zvuči kao mamina uspavanka i tera na nevinu dremku. Crvene i glatke nabubrele trešnje klize glatko u ustima i strasno ispuštaju sokove pod zubima. Poseban način uživanja u njima izražava moj deda kada isisanu košticu stavi između prednjih zuba, a zatim je jezikom odbaci daleko u travu. „Leno, sipaj komšiji Milošu još jednu šoljicu kafe" očev ozbiljan i pomalo uzbuđen glas se uvukao u moju tišinu i odvojio mi pogled od dvorišta. „Odmah" krenula sam poslušno prema kuhinji kada me je njegov pogled uhvatio „Zapravo, ja bih radije krenuo" požurio je komšija Miloš, kako ga je moj otac zvao, ustajući posle dobra dva sata sedenja i laganog pijuckanja crne kafe. „Hvala vam na svemu, ali obaveze čekaju" rekao je kroz zadovoljan osmeh i pogledao u oca, u mene i ponovo je vratio pogled na njega. Otac je ustao za njim i krenuo polako ka izlazu ispraćajući ga skroz napolje do dvorišta. U meni se probudio nemir kao da se bliži kraj nečemu lepom, a dolaze ona vremena koja su svi očekivali, a ipak niko nije znao da će doći. Brzo sam se našla na kuhinjskom prozoru, odakle se moglo videti očevo lice i snažna muška leđa komšije Miloša. Skupio je oči od sunca i usredsredio se na razgovor, ali sam videla da je krajičkom oka njegov pogled bio privučen ovamo. Otkrila sam zavesu tek toliko da ih vidim jasno jednim okom. Klimao je glavom na sve i odgovarao na sve jasno, kratko i potvrdno. Napetost u meni je sve više rasla, a srce je toliko lupalo da sam mislila da će iskočiti iz grudi. Kada se komšijina ruka našla ispružena ispred moga oca, dah mi je zastao. Primetila sam kako me krajičkom oka i dalje drži na vidiku i kako se na nekoliko sekundi bori sa mislima. Odmahnula sam glavom polako i molećivo, a ipak sevajući ozbiljnim i pretećim pogledom. Znala sam da je već i sam bio svestan da ću to učiniti, ali nada da će uvažiti moju poslednju molbu me ipak nije napuštala. Na licu mu se pojavio osmeh koji je odavao lažnu odlučnost i iskrenu zahvalnost, kada je skrenuo pogled sa mene i prihvatio njegovu ruku. Oči su mi ostale prikovane za to mesto gde su sklopili ugovor, iako su njih dvojica već odšetali do kapije i pozdravljali se. U meni se nešto veliko srušilo, nešto teško i neopisivo i palo mi na grudi. Od te težine sam jedva dolazila do daha, uznemirena i izdana. Moji strahovi su se potvrdili i više ništa nije moglo da mi da nadu. Trudila sam se da suzdržim suze. „Mila moja" počela je majka koja je sve to mirno i naizgled uplašeno gledala, ali joj nisam dopustila da završi rečenicu. Izašla sam žurno napolje i krenula kroz dvorište prema prostranom voćnjaku. Trebalo mi je malo vazduha i praznog prostora. Usamljene gužve stabala među kojima se ni misli ne čuju zbog zelene ravnodušnosti trave. Morala sam da prošetam ovuda da se pomirim sa očevom odlukom i smirim glavu koja je brujila kao košnica udaljena tri reda.
