VIKTOROVO BEZNAĐE 2. knjiga serijala POČETAK KRAJA

PRVO POGLAVLJE

 DRUGA KNJGA SERIJALA – VIKTOROVO BEZNAĐE 

Viktor...

Sneg veje. Noć je i nigde žive duše nema. Lagano vozim džip između zgrada i pratim jednog Crva u nameri da ga uhvatim, ali zamakne mi gad između zgrada.

Odmah pozivam Relju.

„Viktore", javlja se.

„Izgubio sam ga. Vidiš li ga ti?", pitam i uzdam se u pametnog drona.

„Levo od tebe je, nekih pedeset metara. Moraš zaobići oko zgrada", kratko objašnjava.

„Dobro", prekinem vezu.

Moram da zaobiđem ceo blok. Jebiga, ne mogu kroz zgradu. Razmišljam o dronu koji samo leti i snima. Da je ta sprava fino usavršena da hvata ljude do sedamdeset kila, ne bih se ja noćas jebavao ovuda po uskim ulicama jureći jednog Crva.

Nastavljam da vozim sasvim lagano dok gledam gde je idiot mogao da nestane. Baš tad, skroz nenadano, pukne nešto preko haube džipa. Jedino na tren vidim gole ženske noge i to usred zime.

„Jebem ti, ubih nekog!", opsujem kad pobodem kočnicu, a ne vozim ni trideset na sat.

Odvezujem pojas i samo što otvorim vrata da iskoračim napolje, ugledam nekog sivonju kako trčeći stiže i psuje.

„Jebem ti mater kurvinsku!", drekne kad stane ispred mog džipa. „Ubiću te!"

Izletim napolje i ukočim se od prizora. Kretenčina šutira devojku koja je krvlju oblivena.

„Šta radiš to?" Brzo ga hvatam za ramena i odgurnem u stranu. „Sikter!", kažem siledžiji od sto kila koji se merači na mene.

„Koji si sad, pa, ti?", priđe mi baja. „Da joj možda nisi novi jebač?" Zavrne rukave krvave košulje.

„Ma, jebem li ti mater bolesnu!" Pukne mi film i odmah ga odalamim nogom po glavurdi. Ispratim pogledom kako padne u sneg kao pokošen. Onda se okrenem da vidim koga sam udario džipom. Dočeka me prizor od kog se sledim.

Devojka braon kose leži, jeca i rukama pokušava da sastavi pocepanu spavaćicu. Kleknem pored nje, ali nema šanse da razaznam koje povrede ima i odakle tačno krvari. Jedino vidim da je gola, jebote!

„Hej", tiho je pozovem da me pogleda. „Možeš li da mi kažeš koliko si povređena?" Pokušavam da joj ukažem prvu pomoć.

Gleda u mene dok joj krv izvire iz obe nozdrve i sliva se preko obraza. „Ja... hhh..." Krv joj izbije i na usta.

„Jebem ti život!" Preseče me preko stomaka. Ovo nikako nije dobro.

Dlanovima joj nežno okrećem glavu u stranu. Vrela krv mi obliva šaku. Mučnina mi se penje uz grlo, ne od krvi, već od prizora isprebijane devojke koja možda umire. Pa, da je najveća kurva na svetu nije zaslužila da u ovakvim mukama crkava. Sad bih idiota ubio, ali ne mogu da gubim vreme na njega.

„Dušo", pozovem je da me pogleda. „Kako se zoveš?", pitam dok joj jednom rukom opipavam rebra i zaključujem da su tri sigurno naprsla, a možda su i polomljena.

„Sss... a... ra...", stenje. Nema šanse da priča, a na sve počinje i da drhti. Upada u šok!

Skačem na noge i brzo iz džipa izvadim prvu pomoć, pa joj se vratim. I za taj jebeni minut, njeno stanje se pogoršalo toliko da se gubi i trza u pokušaju da pomeri udove. Skidam jaknu i prekrivam joj telo. Siguran sam da negde u podsvesti zna da nema ni gaće na sebi, a od pocepane spavaćice je slaba vajda. Pružam ruke da je zgrabim i podignem, ali kočim. Ako ima povredu kičme, ubiću je. Počnem da joj opipavam pršljen po pršljen, međutim, ona ne reaguje.