Dvadeset i jedan dan

Prolog

Ne predomišljaj se, moraš da znaš istinu.

- Gospođice Mineli, gospodin Forbs želi da uđete.

- Hvala - nasmešim se jedva ljubaznoj punačkoj ženi koja ima oko četrdeset godina i ustanem hrabro sa mesta na kom sam do sad sedela.

Kao da sam pošla na streljanje hodam ka kancelariji čoveka koga sam videla samo dva puta u životu – na proslavi u firmi i jednom na nekoj zabavi.

Hrabro otvorim vrata i uđem u kancelariju. To nije bila kancelarija, to je bila dugačka prostorija sa stolom u dnu. Kao da posetioci moraju da prošetaju pistom da bi došli do mesta za sedenje.

Prva stvar koju su mi rekla za Lenarda Forbsa je ta da nikad ne smem ostati sama sa njim, druga stvar koju su mi rekli jeste da će me taj čovek ubiti. Zanimljivo je to što su to bile reči jedne te iste osobe, mog verenika.

- Gospođice Mineli, ne verujem da smo imali priliku da lično razgovaramo – nečiji glas je prošaputao pored mog uveta i okrenula sam se. Nažalost cimnula sam se malo jače i sigurno bi pala da me snažne muške ruke nisu zadržale. Hvatam se za njega kao da mi od toga život zavisi što, u ovom trenutku, i nije daleko od istine.

- Gospodine Forbs – progovorim i uspravim se.

- Zovi me Lenard.

- Rea – kažem kratko.

- Dakle Rea... – zaćutao je ali me je zato odmerio od glave do pete. Bukvalno sam se stresla.

- Prihvatam – kaže odlučno.

- Molim? – trepnem dva puta.

- Rekao sam da prihvatam.

- Ne znate zašto sam ovde – namrštim se.

- Ali mogu da pretpostavim, jako sam dobar u pogađanju.

Pogledam ga iskosa jer on je visok čovek. Na njemu je sve upečatljivo, izražene crte lica, snažna vilica, prodorne crne oči, oštra crna kosa... da, izraženo.

- Ne znam o čemu pričate ali to sad i nije važno. Ja sam ovde jer imam jedno pitanje za vas.

- Slušam – kaže zainteresovano.

- Zašto želite da me ubijete? – pitam hrabro pa udahnem duboko a onda smelo podignem glavu ka crnim očima koje me gledaju ljuto. Tako mi Bog pomogao.

- Zašto dođavola misliš da ja želim da te ubijem? – pita me ljuto.

- Zar ne želiš? – pitam ga ponovo.

- Ne! – kaže hladno.

- Ne želiš moje deonice? Firmu mog oca? – poslao mi je ponudu.

- To je posao.

- Dakle želiš?

- Znaš odlično da želim, poslao sam ti ponudu - kreće ka stolu.

- Ali optužba za ubistvo je ozbiljna stvar, nadam se da imaš dokaze.

- Neko je sabotirao kočnice na mom automobilu – kažem.

Nasmejao se onako zabavljano.

- Pile uplašeno da sam ja želeo da te ubijem ne bi sada stajala ispred mene, već bi te jeli crvi. Ili ono što bi ostalo od tebe – seo je u stolicu.

- Kako to razgovaraš sa mnom? – bila sam uplašena i zgranuta.

- Iskreno.

- Ali...

- Ali ništa! – lupio je rukom o sto i cimnula sam se.

- Nemam vreme da se bakćem sa izgubljenom bogatom naslednicom koja nema pojma gde se nalazi u životu zato prestani da me optužuješ i bavi se svojim životom.

- Mojim životom? Moj život je savršen.

- O pilence... ti stvarno nemaš pojma zar ne? – đubre mi se smeje.

- Ukoliko imaš nešto da mi kažeš, kaži mi otvoreno – naljutim se.

- Tvoj otac je mislio da si pametna devojka ako je sudeći po tome trebalo bi da znaš sa kim spavaš, zar ne? – rekao je otrovno.

- Naravno da znam – kažem uvređeno. Pa ja imam verenika.

- Nemaš ti blagog pojma. Otvori oči i sredi prvo svoj život pa tek onda se usudi da pozoveš nekog na red. Slobodna si – hladno mi je naredio da izađem.

- Molim? – ko je on da tako razgovara sa mnom?

- Osim ako ne želiš još nešto, u tom slučaj imam dvadesetak minuta – bez pardona mi daje na znanje kako želi da utroši tih dvadeset minuta, na moje telo.

- Ne hvala – kažem oštro i okrenem se da izađem.

- I dalje želim tvoje deonice! – viknuo je za mnom.

- E pa ovo pilence nije raspoloženo za saradnju – izađem iz kancelarije šokirano i uvređeno.

Niko nikad u životu nije povisio ton na mene. Nikad.

. . .

Nešto novo, hot i uzbudljivo.

AK