GOLUBICA (završena)

Raširi Krila Golubice!

Sara Simić je ušuškano sedela u svom gnezdu od ćebeta i jastuka, u rukama je držala vrelu šolju mešavine maslačka i kamilice, a para koja je izlazila maglila je njene tek obrisane naočare, ona ih skinu i baci na krevet. Kroz neuredno ošišane šiške ona poče da trepće, ne bi li fokusirala vid na televizor u daljini. Na njemu je voditeljka govorila o već davno poznatim vestima, sa njenih usana boje trule višnje slivale su se informacije koje je Sara već znala, znala ih je bolje, čak i od same voditeljke:

"Ove hrabre devojke su rešile da progovore o svemu što su pretrpele, o zlostavljanju i silo..."

"Nemaš ti pojma", Sara ljutito pretisnu crveno dugme na daljinskom upravljaču, zatim se izkobelja iz svog gnezda i krenu ka kuhinji, tamo potopi svoju šolju i sede za kompijuterom na malom trpezarijskom stočiću. Tamo je bio pauziran snimak, odgledan sigurno sto i više puta. Ona ga besno isključi i nastavi sa skorlovanjem na faceboku, slike lažno srećnih ljudi, vesti, recepti koje nikada neće pripremiti, opet vesti...

U pozadini se čula neka melodija, ona baci poged na kavez, i Belina pesma je podseti da je vreme za ručak odavno prošlo. Ona skoknu do kaveza i posu malo mrvica od hleba. Posmatrala je par minuta svoju malo golubicu kako spokojno kljuca. Napolju je prelepo vreme, vetar je u sobu uneo miris proleća i rose, a sunce se veselo smešilo gore visoko na nebu, oblaka jedva da je bilo tu i tamo, ovo je možda savršen dan da pusti Belu na slobodu. Krilo je odavno zaraslo i trebalo bi da je pusti, tamo napolje, na slobodu. Jel se plašila da je pusti? ili je samo bila previše vezana za nju?

"Ne", reče ona na glas, da ubedi sebe da još nije vreme. "Još samo danas, sutra ću te sigurno pustiti Bela."

Ona se vrati do kuhinje i nešto je natera da ponovo pusti snimak, ona nervozno sede za laptopom i kliknu enter.

"Nisam više mogla da izdržim", govorila je devojka puna suza i samopouzdanja. "Bilo je vreme i neko je mora da progovori, toliko sam srećna što sam probudila snagu u svim tim devojkama", onda ona prestane da gleda u voditelja i okrenu se direktno prema kameri. "Vi ste jake, vi ste snažne, vi to možete i znajte da nikada niste same, možete da se javite na broj..."

Sara snažno lupi laptop, on se preklopi uz jedan klak, i ona nastavi ćutke da sedi na stolici. Usta su joj se osušila, ona hitro ustade i ode po čašu vode. Tamo u kuhinji, ugledala je jednu devojku. Dobro je znala tu devojku, dobro je znala njene dane, njene noći, njene tajne... Znala je sve njene ožiljke i sve njene suze, njene patnje i njene boli. Ona obgrli svoja ramena rukama u snažan zagrljaj kao da će se raspasti. Ali prošlo je mnogo godina i mnogo suza od kada je Sara pokušavala da se sakrije od te devojke u ogledalu. Ona prsnu u plač i dozvoli svojim kolenima da je izdaju. Na podu je sedela dugo vremena, dok nije isplakala sve suze i sve boli, možda je prošla i čitava večnost.

Sara obrisa svoje oči nadlanicama i ostavi na njima duboki crni trag, zatim ponovo pogleda devojku u ogledalu. To je bila ista ona devojka, ali sada je delovalo mnogo lakša i mnogo jača, nešto se u njoj probudilo! Ona joj obrisa umrljane podočnjake i namesti šiške. Neki plamen zasjao je u njenim očima. Srce poče da joj lupa jače i ona se oseti snažnom kao nikada do sad! U Odrazu ogledala videla je Kavez, a u njemu svoju malu golubicu. Ona se nasmeja devojci u ogledalu i reče joj: "Vreme je!"

Ona skoknu do kaveza i prinese ga prozoru, zatim se uhvati za vratanca pa zastanu oklevajući. Srce joj je tuklo ali je bila spremna, bila je spremna kao nikad do sada, i bila je jača, bila je najjača! Ona otvori vratanca širom. "U redu je možeš da ideš", golubica nakon par sekundi raširi krila i odlete u sasvim novi života. "Slobodna si", ona izdahnu gledajući svoj odrazu prozoru, zatim uze telefon i okrenu već odavno zapisan broj.