Ognjište

9. poglavlje

Svanuo je novi dan. Kraj je odmoru i došlo je vreme da se krene kući.
Spakovali su svoje stvari i okupili se u bakinoj kući da popiju jutarnju kafu pre polaska na put. Momci i devojke se vraćaju svojim kućama i svakodnevnim obavezama, uz dogovor da se vraćaju za novogodišnje praznike. Majstori koje su angažovali na izgradnji, ostaju u selu i nastavljaju sa radovima još nekih dva meseca. Ako vreme bude povoljno moglo bi dosta toga da se uradi, čak šta više , mogli bi do tada radovi i da se završe. Ako im se posreći, novu godinu bi mogli da čekaju u svom restoranu i u novoj vikendici.
Momci su prvo ispratili devojke pa su krenuli i oni.
***
Pauzu su i ovoga puta pravili u Kokinom brodu. Devojke su stigle prve, a ubrzo su stigli i momci. Popili su kafu i limunadu, malo se odmorili pa krenuli dalje na put.
U Kragujevac su stigli negde oko 18h. Svratili su u jedan kafić da popiju kafu, tu u blizini velikog parka, pošto su devojke živele blizu parka. Družili su se još nekih sat vremena, pa su se razišli.
***
Svaki novi dan bio im je lepši od predhodnog. Sada im je život bio ispunjen ljubavlju. Sijali su od sreće.
Posle nepunih mesec dana, Danica je prešla da živi kod Marka. Bilo im je super. Posle samo par dana,Nikola i Milica su počeli da žive zajedno. Uroš i Sara su uživali u ljubavi ali još uvek nisu bili spremni da načine sledeći korak i započnu zajednički život. Ostali su imali običaj da ih zadirkuju, svaki put kada bi se okupili svi zajedno.
-Ma dajte ljudi stvarno, ne znam šta više čekate?- upitao ih je Marko jedne večeri.
Ako se volite i ako vam je lepo zajedno, zašto ne bi ste i živeli zajedno? Da znate kako je samo lepo kad se svako jutro budiš pored voljene osobe.
-Pa onda zajedno popijete prvu jutarnju kaficu, pa zajednički doručak- dodao je Nikola.
- Polako, ima vremena, nigde mi ne žurimo- odgovorio je Uroš.
- Nama je baš lepo i ovako, uživamo u ljubavi- dodala je Sara, poljubivši svog Ukija.
-E onda u ime ljubavi, živeli!!!- uzviknuo je Marko.
Živeli,živeli...svi su povikali u glas.
***
Jednog novembarskog jutra Saru je probudila zvonjava telefona.
-Oh...šta li hoće ova moja luda sestra ovako rano...pa tek je 7h. Spavam ,seko...spustila je ponovo glavu na jastuk i ne javivši se. Međutim, telefon je uporno zvonio. Nije imala kud, morala je da se javi.
- Kaži seko...što me zoveš ovako rano, spavam još uvek.
- Saro, zovem te jer imam nešto jako važno da ti kažem.
Sara je osetila neku uznemirenost u Daničinom glasu.
-Šta je bilo, da li se nešto desilo,jesi li dobro?
-Ja sam dobro, ali desilo se nešto strašno.
-Šta se desilo?
-Uroš...
-Saro, Uroš je jutros rano doživeo saobraćajnu nesreću, trenutno se nalazi u operacionoj sali, lekari se bore za njegov život. Mnogo je povređen.
- Ne...ne, to nije moguće...ne, Uki moj...-vrištala je Sara
Idem odmah u bolnicu.
-Saro, samo se smiri molim te. Evo i mi krećemo u bolnicu, vidimo se tamo.
-U redu.
Brzo je skočila iz kreveta, spremila se i odmah krenula.
Kada je Sara stigla, Nikola i Milica su već bili u bolnici, a ubrzo su stigli Marko i Danica.
-Kako je, gde je?- uplašeno je upitala Sara.
-Još traje operacija- odgovorio je Nikola.
Marko i Nikola su otišli do aparata i uzeli kafe. Sedeli su u bolničkom hodniku, u tišini ispijali kafu i čekali vesti.
Posle sat vremena čekanja, izašao je doktor .
Svi su istog trenutka skočili i prišli doktoru.
- Doktore, kako je? Molim Vas, recite mi kako je moj Uki?
-Doktore, kažite nam kako je? Da li je dobro?
-Smirite se, polako, operacija je dobro prošla, nadamo se najboljem. Sada samo čekamo da se probudi, da vidimo kako će da odreaguje na operaciju, imao je veliko krvarenje, ali srećom nema nikakvih oštećenja na mozgu i nema mnogo preloma. Mlad je on dečko, izguraće sve ovo. Biće on dobro.
-Hvala Vam doktore.
- Sada možete otići kući da se malo odmorite, pa dođite malo kasnije, očekujemo da se za nekih 2 sata probudi.
-Hvala Vam doktore.
Otišli su svi zajedno kod Sare. Popili su kafu pa doručkovali, koliko su mogli. Nikome nije bilo do jela, ali morali su. Zbog Uroša. Zato što mogu da mu pomognu jedino ako budu dobro, a ne ako se onesveste zbog umora ili gladi. Sedeli su u tišini, svako u svojom mislima.Nije prošlo ni dva sata, doktor je pozvao Marka i javio mu da se Uroš probudio i da je dobro.
-Hvala Vam doktore- odgovorio je Marko na telefon pa saopštio ostalima radosne vesti.
-Probudio se, dobro je, upravo mi je doktor javio.
- O gospode, hvala bogu-rekla je Sara sa olakšanjem, prišla je Marku i črsto ga zagrlila .
- Dobro je, biće sve u redu, jak je on , brzo će se oporaviti- utešio je Marko, uzvrativši zagrljaj.
-Naravno da je jak i da će biti dobro. A i mi ćemo mu pomoći- dodao je Nikola.
- Naravno, biće sve u redu- i Milici je laknulo čuvši radosne vesti.
***
Popodne su svi otišli u bolnicu da posete Uroša. Doktor im je rekao da je dobro podneo operaciju, da je sve u redu i da se oporavlja. Zamolio ih je da ne ulaze svi zajedno nego dvoje po dvoje.
Sara je prva ušla kod Uroša. Pritrčala mu i čvrsto ga zagrlila plačući.
- Ne plači ljubavi, sve je u redu.
-Šta bih ja radila da se tebi nešto desilo? Ljubavi moja, koliko te samo volim.
-Ne brini ljubavi, biće sve u redu.
Zagrlili su se i poljubili.
-Saro, ne želim više ni minut da čekam. Život je tako kratak , a ja bih želeo da ga provedem s tobom. Da li želiš da se udaš za mene?
- Da, da...hoću, želim. Volim te najviše na svetu.
Njihove usne su se spojilw u dug poljubac da zabeleže ovaj događaj.
Kada je Sara izašla, posle nje su ušli Nikola i Milica, a Marko i Danica su poslednji ušli kod Uroša. Kada su i oni izašli, Sara im je saopštila divne vesti o prosidbi. Bili su presrećni. Iz bolnice su otišli svi zajedno kod Marka i Danice, popili kafu, ručali i naudravili za divne vesti.
***