Odakle početi....
Čovek je najintaligentnije biće na Zemlji... Za sad.
Samo se stvorio, i... Bum. Odjednom ima shvatanja za sve i svašta. Ali to uopšte ne pomaže čovečanstvu, čak i ako je shvatanje tačno. Jedino što on radi je da uzima svu moć i vlast u svoje ruke, za sebe i svoju vrstu.
Ne postoji nešto toliko savršeno, nikad nije i nikad neće... Osim možda božanstva... Ili su možda i oni pogrešili stvorivši nas, ljude. Mešamo se u sve... Ako božanstvo zaista postoji onda stoji i posmatra sve ovo.
Da li se kaje? Da li uvidja to, to zlo? Ili ja vidim pogrešno svet.
Ne znam. Sve je puno misterija, laži, prevara... Kakva smo mi to "savršenstva" ako ne znamo ni kako smo nastali...
Sve te predpostavke ne znače ništa...
Ne još..."
Cela prostorija je bila ispunjena tim nadmenim, samozadovoljnim glasom čiji govor nisu mogli čak ni zidovi da zadrže unutar ogromne svečane sale. Širio se po dugačkim hodnicima i sporednim prostorijama kojima je bila okružena. Hodnici su bili pusti osim tek po nekog zalutalog bića čiji bi koraci odzvanjali sve dok i oni ne bi utihnuli, osluškujući.
Devojka svetlo plave kose, tamnih očiju i mlečno bele puti stajala je u samom centru prostorije. Jedan kraj isana izvijo joj se na gore obrazujući polu-osmeh koji je, kao i njeno pravo držanje, zračio od zadovoljstva.
Kejtlin - popularna, bogata, obdarena lepotom i zanosnim osmehom, zaokupirala je pažnju ne samo prodornim glasom već i samom njenom pojavom. Svaka glava bila je uperena ka njoj, a sve uši potpuno skoncentrisane, kao da nemo govore:
"Ništa ne postoji osim nje."
"Ona je tako sjAjNA."
" PrElEpa je."
"Njen glas je poput pesme andjEla."
U tom svetu pozitivnih misli i divljenja, u jednom sasvim zabačenom delu, odzvanjala je zajedljiva, negativna energija, šireći se kao crna rupa, i zazirući od svog tog obožavanja.
Njihov začetak nalazio se u glavi čija je tamno kestenjasta kosa bila prosta po klupi. Tamno plave oči koje su se obično gorele od sjaja poput safira, sada su bile polu sklopljene, a usne potpuno opuštene od dosade.
Nerviralo ju je. Ona ju je nervirala.
Kejtlinini postupci, Kejtlinini glas, skrivene namere ispod nevinih osmeha, dvoličnost... Zapravo cela njena pojava. Da, Kejtlinina ličnost je umela da savršeno uzburka more, gadjajući u tačno odredjena mesta. Kao vetar. Dok je sa druge strane, Viktorijina bila prava elementarna nepogoda. Svojim rečima i postupcima jasno izazivajući pometnju i dugotrajnu štetu. Verovatno bi se to i sada dogodilo da se nije toliko jako ugrizla za jezik da je osetila kiselkast ukus krvi.
"I da zaključimo", reče Kejtlin uputivši im značajan pogled, "naučnici za sve ove vekove nisu našli ni jedan konkretan dokaz o postojanju bića sličnim nama, ali se možemo složiti da su neke stvari, koje su ostale misterija ne mogu zanemariti"
Ona se pokloni a prostorijom se ispuni zvuk tapšanja. Lica su bila ozarena, ili sa ozbiljnošću zadivljena.
Kao da je upravo dobila Nobelovu nagradu za fiziku, a ne napisala sastav od manje od 2 strane za 8. razred osnovne škole!
Ta pomisao Viktoriji izmami nemi osmeh, iako su joj oči i dalje sijale od nezadovoljstva. Nova nastavnica maternjeg jezika, i sada Viktorijina najneomiljenija nastavnica, zadovoljno se smešila Kejtlin saopštavajući joj njenu najvišu ocenu sve dok se nije okrenula ka učenicima upućujući im nemo pitanje koje je potom izgovorila i naglas.
YOU ARE READING
The end of the world
Adventure"it's just a storm isn't it" Victoria again earned another sentence at the school she would have preferred to set on fire. It wasn't up to the walls, it wasn't up to the object, it wasn't up to learning ... It was up to the people who were in it. T...