Lie »j.b.

"I'm going to Paris!" - chapter 2.

Nešto iz prošlog dijela:

Ušla sam u svoju kuću i sjela do mame i tate. "Mama, ja bi se zaposlila u Parizu kod tetke Emme." Rekla sam i pogledala ih, nadajući se pozitivnom odgovoru.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

Sa strepnjom sam čekala da mi odgovore. Znam da je malo prebrzo da odluče, ali barem se nadam da ću otići odavdje. Šutili su jedno 2 minute i gledali se. Onda je odjednom mama progovorila.
"Zašto ne? Već od 2. razreda srednje škole smo pričali o tome, i složili smo se da možeš ići. Zašto onda da sada mjenjamo odluku? Nema potrebe. Odrasla si i imaš pravo odlučivati o svom životu. Mislim ipak si prije dva mjeseca napunila osamnaest. Pravo je vrijeme da je pustimo u Pariz. Što ti misliš Carlos?" reče te pogleda u mog tatu.
"Slažem se sa svime što si rekla. Draga, možeš pakirati kofere, ideš u Paris. A ti Anne, obavjesti Emmu da dolazi Rose. Ja ću pogledati avionske karte. Rose, dušo. Falit ćeš nam, puno. No ako si ti tako odlučila, tvoja volja. Znaš da su avionske karte za Pariz skupe, a i znaš što ja mislim o avionima." rekao je i pogledao me onako kako samo otac svoju kćer može gledati. Oduvijek je mislio da, iako su avioni najsigurnija i najbrža prometna sredstva, znaju biti jako opasni. Čuo je za mnogo avionskih nesreća pa se zgrozio, hah. Kad su rekli da mogu ići kod tetke u Paris, srce mi je skočilo od radosti [:/ sorry morala sam ovo ubaciti hahah]. Osjećala sam toliku radost. Moj životni san je otići u Pariz. Tetka je par puta dolazila kod nas u Morning Way i pričala nam o ljepotama Pariza. Istraživala sam o Eifelovom tornju, o muzeju Louvreu i mnogim drugim znamenitostima Pariza. I kao dijete sam sanjala o tome kad ću jednog dana otići u Disneyland. Štedim za taj put od svoje 15 godine.
"Jej!" zavrištala sam.
"Hvala vam puno, puno vam hvala." rekla sam i skočila im u zagrljaj.
"Najbolji ste." odmakla sam se od njih i krenula u svoju sobu pakirati se. Uzela sam dva velika kofera. U jedan sam stavila robu, većinom sam uzimala samo ono što mislim nositi tamo, a ono što ne nosim već skoro 6 mjeseci ostavila sam u ormaru. Kad sam završila s pakiranjem prvog kofera prešla sam na drugi. U drugi sam stavila tablet, kozmetiku, nešto malo šminke što koristim za izlaske, šampone, punjače i slične stvari. Kad sam napokon nakon pola sata završila pakiranje zatvorila sam oba kofera i sjela na krevet. Razmišljala sam o svemu. I odjednom, zaplakala sam. Da, zaplakala. Iako uz ovaj grad imam neke loše uspomene, u ovom gradu sam odrasla, i ovdje sada ostavljam Zoe, sve moje prijatelje, moje djetinjstvo, moj stari, a krećem u novi život. U Parizu planiram započeti potpuno novi život, kao što je već spomenuto. Naravno neću zaboraviti sve što sam ovdje prošla, neću zaboraviti Zoellu... Joj pa ja njoj još nisam rekla da idem. Izjurila sam iz sobe i spustila se niz stepenice.
"Mama, trebala bih otići do Zoe, da se oprostim od nje." rekla sam u jednom dahu i navukla airmaxice i obukla laganu jaketicu, čisto da ne idem u kratkim rukavima.
"Dobro Rosie, ali požuri, tata ti je kupio posljednju kartu za Pariz ovaj mjesec, a let je sutra u 8 ujutro. Već je 7 sati navečer, želim da si kući u 8, da mi se lijepo naspavaš." rekla je i došla do mene te me poljubila u obraz.
"Oki mama, idem ja do nje, kući sam do 8 h." izašla sam iz kuće jer sam bila svjesna da nemam puno vremena. Uletila sam u svoj bijeli BWM i krenula prema njoj. Ona je samo par ulica dalje od mene. Vozila sam nešto brže od 80 km/h. Do nje sam stigla za niti 5 minuta. Parkirala sam auto te izašla van.
Ušla sam u kuću i viknula "Zoee, ja sam siđi dolje." i niti sekundu poslije, do mene je doletila vrckava plavuša, Zoella.
"Rosee, stigla si! Mojim roditeljima je otkazan let, tek je ujutro u 8." rekla je i skočila na mene.
"Wow, lakše malo ubit ćeš me hah, Zoe moram ti nešto reći." rekla sam i duboko udahnula.
"I ja sutra ujutro u 8 idem za Pariz." rekoh i pogledalah u nju.
"Ajme super, kad se vraćaš?" izgleda da nije shvatila da se zapravo selim tamo.
"Tu i tamo ću doći posjetiti vas. Zoe ja se selim tamo." i u tom trenutku sa njenog lica spao je osmjeh.
"Molim?" rekla je i potiho zaplakala.
"Zoe znala si da neću ostati ovdje živjeti, molim te ne otežavaj mi." rekla sam i čvrsto je zagrlila.
"Ali mislila sam da ćemo skupa ići, a ne da ćemo se razdvojiti." tužno je rekla i uzvratila zagrljaj.
"Znaš da si mi najbolja prijateljica i da ću sve učiniti za tebe, ako bude trebalo ja ću ti naći posao gore i onda ćeš doći kod mene, može? Do tada ostani ovdje i obavještavaj me o svim glupostima koje se događaju hah." ponašamo se kao djeca od 7 godina. Obe smo se počele smijati. Pogledala sam na sat, već je bilo 7 i 45.
"Zoe, mogu ostati još petnaest minuta, pa moram kući. Ne brini posjetit ću te barem jednom u 3 mjeseca, ako ne i više." rekla sam i još jednom je zagrlila.
"Obećaj mi da ćemo se čuti svaki drugi dan preko Skypea?" rekla je i pogledala me onim 'obećaj ili si mrtva' pogledom hah.
"Obećajem." veselo sam rekla te smo se zaputile u njenu sobu. Dala mi je jednu sliku na kojoj smo bile nas dvije i uz to dodala "Da me imaš sa sobom u Parizu hahah." i naravno opet smo se počele smijati.
"Zoe, došlo je vrijeme da idem." rekla sam tužno i zagrlila je, vjerovatno posljednji put ovaj mjesec.
"Falit ćeš mi Rose." i duboko je udahnula. "I ti meni Zoe, i ti meni." polako smo se počele odvajati jedna od druge. Izašla sam iz kuće sjela u auto i krenula kući. Svirnula sam joj i nastavila se udaljavati od njene kuće. Teško mi je palo to što je ovo bio oprost od nje. Od sada kreće život bez Zoelle, kojeg još ne mogu ni zamisliti. Tuga me oblila. Znam da je za mene bolje da odem u Pariz, a i želim to. Ovdje nema budućnosti. U ovom malom gradu, ima jedan shopping centar, pekara i par klubova, no ni jedno od tih nije zanimanje koje želim. Sigurno ne želim biti prodavačica, a ni pekarica, a još manje striptizeta ili konobarica. A u Parizu moj tata ima jednu firmu, koju nadgleda moja tetka i par naših bliskih rođaka. Tata je tamo rezervirao za mene mjesto šefice. Znači da objasnim, on je također šef, ali on nije tu, pa sam ja šefica, hah. Jedva čekam doći tamo. Moju pažnju odjednom je zauzeo jedan par koji je sjedio na klupici na kojoj smo se ja i Luke uvijek nalazili. Na njoj su bili nači inicijali, R&L forever. Ah, ali to je bilo davno, on sad već ima 'drugu', ako je tako uopće mogu nazvati. Taj park nije bio udaljen od moje kuće previše, pa sam čim sam stigla kući, poljubila mamu i tatu te ušla u moju sobu i s prozora gledala tu klupicu. Kad se taj par digao s klupe i otišao na klupu sjeda jedan dečko, nalik na Lukea. Tipka nešto po mobitelu. Nakon minutu dolazi Hannah. Nju sam odmah prepoznala iako je bio mrak. Njena crvena kosa i minica do pola dupeta su se dobro vidjele zbog noćne rasvjete. Sjela je tom dečku u krilo i zažvalila ga. Znala sam da se 'daje' drugima, ali ne svakom dečku kojeg nađe na klupi. Kad su se odvojili, malo sam bolje pogledala dečka jer mi se u početu činio simpatičan, i naravno već možete predpostaviti ko je to bio. Dame i gospodo to je bio Luke. Zgadio mi se prizor koji sam vidjela. On, na našoj klupici, gdje mi je nekoć stavljao cvjetove u kosu i gdje me nježno ljubio, sada se žvali sa Hannah, i naravno dobro da se ne pojebu na sred ulice. Zatvorila sam prozor te otišla u kupatilo, istuširala se, obukla pidžamu, oprala zube i osušila kosu te je zavezala u poluvisoki rep. Legla sam u krevet. Ako će on tako onda ću i ja. Zašto ja ne bih mogla imati nekoga tko će me voljeti, bez obzira na to jesam li ja otišla 3 tjedna u Amsterdam, ili sam otišla dva dana kod roditelja? Mislim da ja to zaslužujem, i podrudit ću se to ostvariti bez obzira na sve. Nakon kratkog razmišljanja utonula sam u san. Sutra me čeka naporan dan.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

Vola. Huh, namučila sam se dok sam ovo napisala. Trudila sam se poslušati savjete te sam pazila da ne ubacujem smajliće i slično. Nadam se da vam se sviđa.
Ako vam se sviđa vote i ostavite komentar, znači mi ♥