Pst, Sonja! ( ZAVRŠENO)

Pst, Sonja!

,, Šta je to bilo?" upitao je drhtavi ženski glas
,, Pst!" uzvratili su joj je horski ostalih pet članova grupice iz mraka.

Sa podignutim kažiprstom preko usta, prekorno su gledali punačku devojku smeđe kose, koja je pretila da joj pocepa kožu na čelu zbog snažno zalizanog repa. Devojka nevoljno proguta gorku želudačnu tekućinu koja joj se sve više penjala uz ždrelo, tražeći da vidi spoljni svet. Mogla je da oseti kako je obuzima neprijatna jeza dok je pažljivo osluškivala svaki šum oko lutajuće grupice.

Njeni školski prijatelji su došli na suludu ideju da bi trebalo da se ušunjaju u napuštenu kuću na kraju ulice koja je bila proglašena za neupotrebljivom. Strpljivo je čekala dan svoje smrti, opirući se snažnim jesenjim kišama i zimskim mećavama. Ponosno i prkosno je stajala na blagom uzvišenju dok je njena daščana konstrukcija sve više propadala. Stari stanovnici njenog komšuluka su šapatom prenosili priče kako je kuća ukleta i kako je se treba kloniti. Molili su se za što brže smaknuće drvenog kostura koji se sada opako smešio istrulelim daskama i gledao na nove i sveže građevine očima punih razbijenog stakla.

Sitna kap vode, koja je nastala kondezovanjem vlage, spustila se sa trulog i buđavog plafona dopustivši sebi da sklizne niz devojčin osetljiv vrat i otkotrlja se niz kičmu. Njen nagon ju je naterao da vrisne i da rukama posegne ka mestu na leđima koje je bilo van njenog dometa. Zvuk njenog straha se u eho talasima pronosio pustim mračnim hodnikom. Ostali članovi su se prestravljeno okrenuli ka njoj uperivši jak snop guste žute svetlosti.

Iako to nisu pokazali, bili su napeti kao strune od violine, spremni da puknu na malo jači pritisak. Njihova uzlupana srca su se polako vraćala u normalni tok otkucaja kako je njihov mozak obrađivao da je ono što ih je iznenadilo nije bilo nekakvo biće već samo njihova smotana drugarica.

Visoka muška prilika tamne kože i kratko pošišane kose, čija je bela boja prkosno odskakala od njegove tamne puti i još tamnije unutrašnjosti napuštene kuće, joj priđe. Ščepa je venama prošaranim šakama za mesnata ramena. Njegovi dugi prsti su se usecali u njeno meso dok ju je silovito tresao kako bi došla svesti i prestala sa ispuštanjem prodornih i piskutavih krika od kojih ih je podilazila jeza.

,, Sonja! Dosta je bilo!" vikao je momak na nju.
Devojka nije prestajala da se trese, a njene oči boje ranog proleća su nekontrolisano tražile po mraku naznaku natprirodnog. Videvši da dozivanje njenog imena nema puno učinka jer je nastavljala sa kratkim vriscima, krupan momak upotrebi silu koja se nikome nije dopala.

Njegova šaka, velika poput lopate, snažno se priljubila uz njeno bucmasto lice ostavljajući za sobom crveni trag. Sonja se refleksivno uhvatila za bolno mesto koje je odmah počelo da natiče. Uglovi očiju su joj se napuniše slanom tečnošću neprolivenih suza. Zujanje u ušima ju je ometalo da isprati dalji tok razgovora kada se ostatak ekipe ustremio na visokog mladića.

,, Džo!" vrisnu na njega devojka duge zlatne kose, koja se u talasima spuštala niz njena prava leđa. Njeno lepo lice su krasila dva plava draga kamena koja su sada poprimala boju noćne oluje. Snažno je udarila svojom sitnom pesnicom u rame momka koji je bio dva puta veći i krupniji od nje. Da je želeo, mogao ju je pojesti u jednom zalogaju i da ne trepne. Njegove šake je ščepaše oko zglobova nežno ih sklanjajući od sebe.

,, Šta sam trebao da uradim Beki? Da čekam da probubudi mrtve u grobu svojim kreštanjem?" pravdao se Džo. Ni njemu se nije svidelo to što je uradio, ali osobama kao što je Sonja, kada se izgube u vrtlogu svog straha, treba fizička bol uz pomoć koje bi se vratile svesti, tešio se on u sebi.
,, Mogao si na lepši način to da uradiš!" siktala je na njega plavuša.
,, Na koji lepši način?!" viknuo je momak vidno iznerviran.

Njegov duboki glas je ućutkao sve koji su bili spremni da išta kažu protiv njega i podrže nisku priliku svetlih očiji. Jedino je Beki nastavila da junački stoji naspram njega. Nije dopustila da je zaplaši.