POSTMAN IN FRONT OF MY DOOR

VII

Mel, nadam se da ćeš uživati u ovom poslednjem nastavku. Iako je ovo kraj priče, ne znači da je kraj i vaše. To ti je već poznato. Znaš šta mislim o tome. Verujem da ćete napokon vas dvoje da raščistite te stvari među vama i da ćete konačno biti nešto više od prijatelja. ;) Je l' tako?

Hajde sad, bacaj se na čitanje. Love you ♥

***

Dugo me je držao taj čudni osećaj usamljenosti i zapostavljenosti. Već duže vreme nisam razmišljala o svom životu. Bilo je potpuno drugačije. Retko kad sam razmišljala o budućnosti. Sve to me navodilo da odustanem. Ali odustati od čega? Od nečega čemu sam se nadala čitavog života? To nisam želela.

Jednostavno je bilo previše teško. Prošlo je toliko godina, a ja sam se i dalje nadala. Puno puta sam provodila dane maštajući. Ništa od toga se nije desilo, a to je bilo nešto najgore u mom životu. Bila sam razočarana.

Bila sam razočarana u sebe što nisam mogla ništa poduzeti povodom toga. Činilo se kao najveća noćna mora. Možda zbog toga što sam navikla na prošlost. Možda mi je zbog toga i sreća okrenula leđa.

Stalno mi se dešavalo da uhvatim sebe kako i dalje prelistavam različite papire i gledam u njegov rukopis. Približim komad hartije svom nosu i mirišem ga. Prvo sam mislila da sam luda, a najgore od svega toga je bilo to što sam u bilo kom trenutku mogla da osetim njegov miris ispod nosa.

Čini mi se da sam svako pismo zapamtila, od reči do reči. Bilo ih je dosta. I dan danas stižu, nakupljaju se. Imam osećaj kako više neću imati mesta gde da ih stavim. Bez obzira, naša ljubav je opstala i sada je još jača nego ikada pre.

Često sam razmišljala o tome da ga pozovem i kažem mu da je gotovo, ali mi nešto nije dopuštalo. Neke nevidljive niti su me držale čvrsto pri sebi. Nekako sam uspela da se obuzdam.

Međutim, vremenom se sve to vratilo. I to sve u zavisnosti od mog raspoloženja. Jednog dana ga pozvem i razgovaramo preko skajpa, tu uspem nekako da prećutim. Sledećeg puta mi stigne pismo i taj osećaj tuge odjednom nestane. I sve tako u krug. Nekad ne shvatam samu sebe. A to je prilično sjebano, zar ne?

To su bile jedne od najtežih godina u mom životu. Ali tada kada sam se kajala zbog svega, nisam ni mogla slutiti koliko ću samo biti srećna i to kroz samo par meseci. Nakon kiše uvek dolazi Sunce, ne kažu to za džabe.

Ali ja u to nisam želela da verujem. Danas se smejem samoj sebi zbog toga. Ali ne kajem se. Zbog moje zabrinutosti i čekanja se sve isplatilo. I dan danas se pitam šta bi se desilo da sam odustala. Verovatno nas dvoje više ne bi ni postojali.

Ne bi se ni poznavali, ali šta ako je sve to stvar sudbine? A ona nam može preokrenuti život za trista šezdeset stepeni.

I tako sam ja želela da samo okrenem njegov broj i da završimo sa svim što smo nas dvoje imali. Ali nisam smela, jer sam se plašila budućnosti. Znala sam da će mi tada biti samo još gore. I to bez njega.

Bili smo razdvojeni tih velikih šesnaest sati. I to vožnje avionom.

Moje srce je bilo na jednoj strani Zemlje, a njegovo tako daleko. Na drugoj strani sveta. I znate šta? Ipak smo opstali. I to zahvaljujući našoj ljubavi. Bili smo suzdržani i promišljeni. Iako sam ja želela da odustanem više puta. A sada mislim da bi mi to bila najveća greška u životu. To nikada ne bih oprostila sebi.

Iako nikada nisam bila za veze na daljinu, ovog puta sam pristala. Odluka je bila teška, a i nije bilo nimalo lako. Mogla sam samo da ga viđam preko skajpa. Tu i tamo bi se povremeno čuli, ali to nije bila ista sreća kao kada bih dobila neko njegovo pismo.