Bezuspiješno pokušavam da otvorim oči. Rukom polako otvaram oko. Stan kao da nije moj, ne znam šta se sinoć dogodilo. Posvuda je razbacana garderoba. I dalje ništa ne shvatam. Ugledam jednu štiklu na ormaru i začuđeno gledam. Odlazim do kuhinje i uzimam šolju hladnog mlijeka, vraćam se u krevet ošamućena. Sjećam se kafića, sinoćnje lude žurke, šampanjca, da sam se složila ispred kafića, momak koji me dovezao kući.... stani, govorim sama sebi. Polako Ana. Slažem događaje u glavi i dobijam potpuno racionalnu sliku. No moje prisjećanje prekida jaka i grozna zvonjava telefona.
"Hej Ana, ideš s nama u šoping?"
"Kada?"
"Odmah naravno!"
Polako shvatam da čujem Dunjin glas.
"Za pet minuta budi ispred moje zgrade"
Sve mi je čudno jos ništa ne shvatam, no brzo se spremam, operem zube i strpam pola sendviča u usta. Gušeći se, pokušavam da sažvaćem, loše istostiran sendvič i oblačim se. Brzim korakom silazim niz stepenice. Ispred me ceka Dunjin auto, i sve one u autu vesele kao da se sinoć ništa nije dogodilo. Ulazim u auto, preglasna muzika mi tutnji u glavi. Kako mogu ovako, zar ih ništa ne boli.
