Zapravo nema mnogo stvari koje su sad bitne. Mozda jedino razocaranost mog oca u mene. To me bas boli,razumem ga potpuno i ima svako pravo. Samo boli sto on verovatno nikada nece razumeti mene. Zapitam se ako uradim ono sto sam u svojoj glavi uradila milion puta ,da li ce to uticati na to kako mene vide dragi ljudi. Znam da bih to povredilo njih ali u poslednje vreme,to deluje kao jedino resenje. Steta sto nemam hrabrosti za to,a ni snage da se promenim. Predugo traje ovo stanje,pa sam i utehu pocela da vidim tu. Kada sam raspolozena to ne traje dugo. Mnogo i spavam,lakse mi je i organizam to trazi. Ali lose spavam,samo se prevrcem,usna mi drhti trenutno iz nekog razloga. Muka mi je verovatno zbog onoga sto sledi. Beskrajno je dosadno.
Sreda je. Molim se bogu u koga ne verujem. Zasto ne znam. Mozda da pomislim da je ipak tu. Ali nije i nece ga biti. Suze su tople,ali pogled prazan. Ne vidim vise boje i zvukove. Tonem i sve se gasi. Vise nisam nista,a jos uvek je sreda uvece.
Vristi mi,jos vise drhtim. Ne zelim da izneverim ljude koje navise volim. A nemam hrabrosti ni da im objasnim zasto je sve tako kako jeste.
