~Naša priča~

1

Zdravo, ja sam Aurora Stilton i imam samo jedno da kazem.

Mrzim ga.

Ustajem ujutru i njega vidim.
Idem na posao i njega vidim.
Sednem u kafic i njega vidim.
Gde god da odem

Njega.

Jebeno.

Vidim.

Dosta mi je.

"Zdravo, komšinice".
Evo ga opet. On i njegov glupi osmeh.
"Hugo, ne znam sta hoces i iskreno me ne zanima"
I dalje se pitam zasto idalje bilo sta pokusava.
"Zar tako komšiji i startom prijatelju?"
Opet taj osmeh.
"Prvo, nisi ti meni nikakav stari prijatelj, a drugo, odjebi više, molim te" rekla sam mu, vidno na ivici sa živcima.
"Opaa, molimo, a?"
Kunem se, ako mi jos jednom baci taj perverzni pogled... Ne mogu ni na poslu da imam mira, a ironija je ta sto radim u biblioteci. U jebenoj biblioteci gde bi trebalo da bude tišina i mir. Prelepo. Cak ga nikad nisam ni videla da uzima knjigu, poprilično sam sigurna da dolazi samo mene da nervira.
"Samo reci sta hoces" rekoh ja slazuci knjige. Romantične knjige. Ironija. Slatka, slatka ironija.

...

Tišina.

...

Tišina?

"Otišao je..? Hvala ti Bože, malo mira"

...

"Aurora"
To nije dugo trajalo..
"Molim, aman, molim"
"Imam pitanje" rekao je, vidno da hoce da me zajebava jos malo.
Vec me boli glava.
"Reci" rekla sam, kroz zube, spremna da ga gađam knjigom.
"Da li namerno slazes romanticne knjige preda m-"
Prestao je kad sam ga pukla knjigom u glavu.
"Zaustavi se iste sekunde, ili ceš proci gore nego sto si vec"
Pogledao me je bledo, i onda poceo da se smeje, ali ne bezobrazno smejanje, samo.. Smejanje. Iz duše. Sta se događa?
"Zezam se lepa, smiri se."
Lepa? Ovo je novo.
"Moram da idem, vidimo se" rekao je, namignuo mi, okrenuo se i otišao.
"Zasto imam osecaj da cu ga videti vrlo, vrlo, uskoro.." rekla sam i nastavila s poslom.