Princeza drugog sveta

Cela priča

Andrea Kingston

Princeza drugog sveta

Naslovnica: Tina Tate

Obrada: NSK

Prolog

- Oče, Elmedine – Eragon pozdravlja kraljeve.

- Sine.

- Eragone, princeza Rea je u opasnosti. Poslali su ubice za njom.

- Kad? – namrštio se.

- Danas, moraš je pronaći pre njih – na Elmedinovom licu se ocrtavao izraz zabrinutosti.

- Na njenoj planeti vreme drugačije teče. Možda su već danima tamo.

- Zato moraš odmah krenuti.

- Dovešću je kući – okrenuo se i izašao iz dvorane.

- Nadam se da će je pronaći – Elmedin je pogledao u Lucijusa, svog prijatelja i drugog kralja.

- Hoće, ona će biti njegova kraljica – Lucijus odgovara samouvereno.

- Nadam se da njene moći nisu počele da se ispoljavaju.

- I ja se nadam, jer ako je već naučila da ih kontroliše teško ćemo je pronaći – izdahnuo je zabrinuto.

- Eragon je povezan sa njom, pronaći će je.

- Nadam se.

1

Luda.

Umišljena.

Nenormalna.

Čudakinja.

Dok odlazim iz kuće svojih roditelja, pokupim još neke od njihovih misli. Nema veze, navikla sam ja da živim ovako. Nije lako slušati ovo stalno, ali bar znam na čemu sam. Oduvek sam znala. Startujem auto i krenem na posao.

Rad u cvećari me ispunjava. Miris cveća oko mene me umiruje i tera tuđe misli iz moje glave. Ne znam zašto je to tako, samo znam da sam ovde spokojna. Radim ovde već nekoliko godina. Počelo je kao honorarni posao, ali sam se ispraksala i sad uživam. Ranije nisam umela da se iskontrolišem. Čula bih misli ljudi oko mene stalno i nisam znala kako da ih isključim. Strašno me je bolelo, ali danas mogu. Dovoljno je da se skoncentrišem na aromu nekog cveta i mogu da budem skoro pa normalna, ali naravno ljudi su različiti kao i njihove mentalne sposobnosti i nisam uvek uspešna u tome da se distanciram.

- Izvolite? – nasmešim se muškarcu od jedno četrdesetak godina koji je upravo ušao.

- Ruže i orhideje.

Namrštim se, jer sam videla da su ruže za njegovu ljubavnicu, a orhideje za suprugu.

Naravno.

Kao što sam rekla nije uvek sjajno, ali učim se da me to ne dotiče.

* * *

Vlasnik cvećare u kojoj radim je najbolji čovek kog sam imala prilike da upoznam. Misli su mu uvek fine i pristojne. Posmatra me kao ćerku, zato i radim za njega. Danas je teško naći takve ljude, čiste i poštene.

Pozdravim se Semom i krenem kući, moj radni dan je završen.

Živim van grada, tačnije u vikendici koja je osamljena. Mir i tišina koju tamo osećam je neverovatna. Mogu mirno noću da spavam i uvek se budim odmorna. Ne živim ovde zato što to želim već zbog toga što mi tako odgovara. Dok sam živela sa roditeljima i bratom, glava mi je uvek bila puna njihovih misli, budila bih se noću vrišteći. Nikad nikome nisam rekla za moje sposobnosti, ali to nije sprečilo moje roditelje da me odvedu na sva moguća testiranja. Nadali su se da sam posebna jer bi u tom slučaju za njih predstavljala rudnik zlata. U početku su verovali da sam neko prepametno dete. Kasnije su zaključili da sam luda. Moje plakanje, bolovi u glavi, nerazumevanje zašto se baš meni to događa, sve to je izluđivalo moje roditelje. Postala sam im smetnja, problem. Doživela sam to.