Bio je to 27. januar kao i svaki drugi. Deca su trčkarala po Beogradu na vodi spremajući se za priredbe u školama, dok sam ja šetao gledajući na reku i razmišljajući da li da se udavim u njoj.
Međutim, uprkos tome, nisam bio nešto preterano depresivan, klasično ono moje, jer sam uživao u prelepom danu u luksuznom delu Beograda, dok se iz mojih slušalica čuo najglasnije moguće album Balkanija Tee Tairović.
Mamini i tatini sinovi i ćerke, kurve, dileri i estrada su kao po običaju sedeli u baštama lokalnih ugostiteljskih objekata, ispijajući peti dupli espreso. Znam da ovo zvuči kao uvreda, ali nije, jednostavno sam izlistao njihova zanimanja. Oduvek sam želeo da budem deo takvog društva, i voleo bih da mislim da nisam jer sam dobra osoba, ali šanse su da samo nikad nisam imao hrabrosti da kradem. Dok razmišljam o ovome, iz jednog od kafića me zločesto gleda Anastasija Ražnatović i kao da pogledom kaže 'bedniče bedni.'
U tom trenutku, izgubljen u svojim mislima, slučajno udaram i neku stenu.
Ne, ipak nije stena. Zašto bi stena bila na sred šetališta? To je... Baka Prase!!!
Bogdan: Reši...
Ja: Izvini, nisam gledao kuda idem.
Bogdan: Gde si, ne vidim te?
Ja: A ja sam dole, gde i đavoli se mole...
Očigledno je bio previsok da vidi kako sam pao na zemlju.
Pružio mi je ruku, koju sam ja sa zadovoljstvom prihvatio, i podigao me je i otresao. Nažalost, ne od kurca, već od prašine.
Ja: Hvala Bogdane.
Bogdan: Kako znaš kako se zovem?
Uhvatio me je nespremnog, nisam hteo da kažem da sam proveo mnoge noći maštajući o tome kako me Choda i on čereče.
Ja: Izašao si mi par puta na Jutjubu, imaš prepoznatljivo lice.
Bogdan: Aha...
Imao sam osećaj da mi nije poverovao, ali nisam stigao ni da procesuiram to jer je nastavio da govori glasom koji mogu da opišem samo kao vokalnu karamelu.
Bogdan: S obzirom da sam te zamalo rešio, red je da te odvedem na pivo.
Ja: Ne pijem već neko vreme.
Čim sam ovo izgovorio zažalio sam. Ništa nisam slagao, ali ne znam zašto se ponašam kao na slavi kad čekam da me ponude deset puta pre nego što zapravo uzmem da jedem. Mogu da prekinem alkoholičarski detoks i popijem jedno pivo. Sa Bakom Prasetom.
Ja: Zapravo, znaš šta, leglo bi mi jedno pivo kao Aleksandru Mitroviću zatvor.
Bogdan: Ha ha.
Ja: Gde ćemo da popijemo to pivo?
Bogdan: Znam jedno mesto, prati me.
Ja: Mene su učili da ne pratim nepoznate ljude.
Bogdan: Dobro, onda nemoj da me pratiš.
Ja: Nisi sačekao da završim. Nisam ništa naučio, tako da ću te pratiti.
Bogdan:...
Išao sam za njim do podzemne garaže, gde je bio parkiran njegov Poni. Seo sam na suvozačko mesto i krenuli smo na vožnju ka nepoznatoj lokaciji. Naterao me je da zatvorim oči kako ne bih znao gde vozi, i nakon kratke vožnje od oko sat vremena, bili smo na salašu Zvonka Bogdana i ispred nas je bio sto sa dve čaše za vino.
Ja: Šta je ovo...?
Bogdan: Ovo je za tebe... za nas.
U tom momentu, počeo je da svira orkestar Mikice Kurtovića poznate taktove pesme Zvuk Tišine Aleksandre Prijović.
Bogdan: *počinje da peva* Da li čuješ ovaj zvuk tišine, gde smo došli, ne znam ti ni ime?
Ja: Zovem se Nikola.
Bogdan: Nikola, od prvog momenta kada sam te video, znao sam da si ti moja srodna duša.
Ja: Bogdane, preteruješ.
Bogdan: Ne preterujem, da li veruješ u sudbinu?
Ja: Ako si ti moja sudbina, onda da...
Privukao me je sebi i poljubio.
Ja: Bogdane, nešto si zaboravio.
Bogdan: Možda, samo si mi ti u glavi.
Ja: Anja?
Bogdan: Uzela Ajfon i otišla...
