Kasni su sati.
Noc je mirna.
Mrkla je tišina.
I ptice su zaspale.
Nema nikog napolju.
Volela bih da čujem nečiji glas.
U ove kasne sate.
Da pricamo preko telefona dok gledamo kroz prozor ovu tihu noc.
Volela bih da otvoreno imam sa kim da pričam o svemu. Noću. Kad su reci uvek iskrenije. Kad je sve mnogo emotivnije. Kad smo svi u nekim svojim mislima, snovima, mastanjima.
Volela bih da mogu da slušam nečiji sladak smeh. I ja bih se tiho kikotala, zamisljajuci tebe i praveći sliku kako li sad izgledaš, i da li si još lepsi kad se smejes.
Volela bih da imam nekog pred kim bih se zacrvenela, pa postidela, pa bila pomalo nespretna, smešna, sasava, detinjasta.. Volela bih da vidim i njega dok sve to čini u nekim slatkim momentima.
Volela bih da kroz prozor posmatram zvezde, pa da razmišljam da li i ti vidiš iste. Koja li ti je zvezda najlepša, koju bi izabrao da uberes samo za mene.
Volela bih da dok posmatramo zvezdu padalicu, svako u svom domu, kroz prozor, da poželimo istu želju, neku ljubavnu, slatku.
Volela bih da mi pricas onda kako bi me ljubio, a ja da se pogubim u opijanosti. Da krv prostruji kroz mene, da me miluje neko koga volim.
Volela bih da mi pricas neke slatke priče, o meni, o nama. Da mi odaš tajne svoga srca i kažeš o čemu li najviše misliš kad se razmisljas o meni. Da li je to neki nas poseban momenat, smeh, zagrljaj, poljubac, milovanje, razgovor, dogadjaj.
Volela bih da već nocas smisljamo plan za sutra. Šta bismo radili, samo ti i ja, kuda bismo išli, gde bi smo se uputili.
Volela bih zatim da pijemo vino, svako iz svoje kuće, da uzivamo u njenoj sladosti dok razgovor prelazi polako na romantiku i naše poljupce.
Volela bih da ponekad imamo te naše posebne noćne razgovore. Volela bih nekog da imam. U ove kasne sate.
