My brother's best friend

Part 1

Zvoni mi alarm i pruzam ruku kako bih ga ugasila. Sedam ujutru je. Jedva da mogu da gledam na oci. Kad bih imala bar malo normalnijeg brata mogla bih i u normalno vreme da lezem da spavam, ali ne, idiot mora da dovodi drugare svako Bozije vece i da ostaju budni i deru se do cetiri ujutru. Prosto savrseno.

Ustajem i idem do toaleta da operem zube i umijem se. Kada sam to obavila otisla sam do sobe da pokupim stvari za skolu i obucem se. Danas cu nositi farmerice i obicnu majicu na kratke rukave, posto je septembar i jos uvek nije hladno. Hvala Bogu pa sve organizujem vece pre i ne moram da kopam po sobi kako bih nasla stvari.

Silazim da skuvam kafu pa da krenem, ne mogu da kasnim prvi dan skole, jos na matematiku. Vidim da Aleksej lezi na kaucu i hrce. Jao kako bih ga ubila jer sad nisam naspavana. Namerno lupam po kuhinji i gledam da budem sto glasnija da ga probudim, mada mi ne uspeva, jer spava kao top. Sedam na kauc preko njega i palim telefon da vidim da li ima poruka od nekoga dok pijem kafu. Odgovaram mami i Marini.

Kada sam jos malo presaltala po telefonu, videla sam koliko je sati i shvatila da sad treba probuditi ovo stvorenje ispred mene.

"Aleksej, ajde ustaj. Moras da me vozis u skolu."
"Jebote Hana! Nemoj da se deres! Ubija me glava!"
"Zasto sad vices na mene? Pa nije meni drustvo bilo sinoc i do gluvo doba noci pravilo haos."
"Dobro dobro, samo nemoj da vices. Ne mogu ja da te vozim u skolu, nesto mi je sa kolima. Pokupice te Marko, rekao sam mu vec."
"Sta ti je sa kolima? I zasto mi nisi juce rekao da ce me on voziti?"
"E Hana, aj nemoj da dramis kao da je bitno sa kime ides. Samo se spremi bice tu za dvadeset minuta."

Nista mu nisam odgovorila na ovo. Uzasno je kako moze da me iznervira. I zasto je rekao Marku da me vozi kad zna da se ne podnosimo? Cudi me kako je Marko uopste pristao na to. Ispijam kafu, pokupljam stvari i izlazim iz kuce. Ispred me vec ceka Marko naslonjen na vrata auta.
"Dobro jutro lepotice. Zasto se mrstis? Ustala na levu nogu?"
"Da Marko, zato samo molim te nemoj sada da me zezas, imamo ceo dan posle da se svadjamo, sad sam jako nervozna. Molim te se pomeri da udjem u auto."

Dize ruke u znak odbrane i sklanja se bez i jedne reci. Hvala Bogu da me jednom poslusa. Nakon petominutne voznje stajemo ispred skole. Shvatam da sam verovatno bila gruba prema njemu, iako on ne radi ovo za mene svejedno nije u redu da se iskaljujem na njemu, pa odlucim da progovorim.

"Hvala ti za voznju Marko, izvini sto te je Aleksej iscimao, znam da ti nisam usput. Stvarno nisam imala pojma da su njegova kola pokvarena. Inace bih isla busom."
"Ma opusteno mala, ajde vidimo se okolo." rekao je i otvorio mi vrata da izadjem iz auta. Klimnula sam glavom i mahnula mu u znak pozdrava.

Kada prolazim kroz skolsko dvoriste, vidim da je sve isto. Ucenici se pozdravljaju medjusobno, pricaju ko je sta radio tokom leta i tako to. Sve je isto kao i uvek.

Prolazim pored grupe momaka koja sedi na stepenicama pred ulaz u skolsko dvoriste. Mislim da su ovo Aleksejevi drugari, ali nisam sigurna. Kada je jedan od njih krenuo da sapuce ovom drugom nesto na uvo, shvatila sam da sam mozda previse zadrzala pogled na njima. Nastavljam da gledam pravo i stizem tamo gde imam prvi cas.

Otvaram vrata ucionice i ulazim sekund pre profesorke. Gledam po ucionici i trazim Marinu. Kada sam pogledom skenirala sve zauzete klupe ugledala sam je, sa glavom naslonjenom na ruku.

Naravno da spava. Stavljam ranac na sto i sedam pored nje. Marina je moja najbolja drugarica jos od prvog razreda. Isle smo zajedno u osnovnu skolu, a sada i u srednju.

"Dobro jutro Maki." kazem i ljubim je u obraz kad je digla glavu.
"Jesi nesto spavala?" pitam je.
"Ma malo nesto, nikako da se nateram da na vreme legnem da spavam. Iako cu sada nekako morati, zbog skole. Ti?"
"A i ja sam jedva nesto. Alekseju je bilo drustvo do kasno nocas, a znas kako to izgleda kad dodju."

"Jao verujem. Mada ja se ne bih zalila da mi po kuci setaju takvi momci." kaze i namigne mi. Pa naravno. Prevrcem ocima i otvaram istu diskusiju po ne znam koji put vise.
"Znam da su i lepi i zgodni i sve. Svaki put kad se pozalim na njih ponavljas mi to svaki put." kazem joj i ona se smeje. Terajuci i mene da se nasmejem. Ali ozbiljno, ona me ubija sa pricama o tome sta bi ona dala da joj je Aleksej brat.

,,Nego, hoces da dodjes kod mene posle skole?" pitam je. Stvarno nismo imale vremena da se lepo ispricamo, ja sam pre pocetka skole otisla na more a i ona je otputovala. Tako da nismo imale kada da se vidimo.
,,Moze, super." kaze mi ona, nakon cini mi se, pet sekundi razmisljanja. Klimam glavom i pocinjem da pratim sta profesorka prica.

Kad se matematika zavrsila, otisla sam sa Marinom do ucionice biologije. Sele smo na klupu i pocela je da mi prica nesto njenim roditeljima. Dok sam slusala o cemu je pricala, paznju mi je odvuklo nesto drugo. To je bio Marko koji se ljubio sa nekom devojkom, cini mi se da je ona starija od nas. Gledala sam kako spusta ruke na njene kukove i stiska je tu, pribijajuci je jos vise uz zid.

Neki cudan osecaj prostruji mojim telom, kakav nikada nisam osetila. Shvatam da previse dugo gledam u njih i taman kad odlucim da skrenem pogled, Marina je skrenula glavu u smeru gde gledam i progovorila:
"Kakav ti je Marko, Hana?"
"Molim?"
,,Kazem kakav ti je Marko?" ponovila je pitanje koje sam ja dobro cula samo sam mislila da nisam.
,,Odakle to sada? Kakvo je to pitanje uopste?"
"Pa znas, normalno. Sa obzirom da ga znas veci deo zivota, sigurno vec imas neko misljenje o njemu."

Ne znam zasto me je ovo njeno pitanje unervozilo. Pocesala sam nos i zaturila kosu iza uveta prenego sto sam odgovorila.
"Trudim se da bas i ne razmisljam o njemu ako ne moram. A tebi?" toliko sam zbrzala da sam jedva samu sebe razumela. Sta mi je? Ovo je sasvim normalno pitanje. Pa zasto onda ne mogu da imam normalan odgovor?

Marina prati promenu u mom ponasanju ali vidim da se trudi da nista ne prokomentarise. Ona me predobro zna, i zna da prepozna kada sam nervozna. Upucuje mi jos jedan cudan pogled prenego mi odgovori na pitanje, koje sam zaboravila da sam uopste postavila.

"Pa ne znam, ne poznajem ga toliko dobro, ali ne cini mi se kao da je ista specijalno. Aleksej mi se cini kao da je bolji od njega. Mada bez uvrede, obojica su umisljeni kreteni." kaze mi i nasmeje se, pa me malo smiri.

"Pricaj mi o tome. Ajde ulazimo sada." kazem pokusavajuci da skrenem sa teme. U trenutku sam se uplasila da ce Marina reci nesto za Marka. Nikad nije, i uglavnom ne propusta priliku da prokomentarise njegovo ponasanje ali ne znam. Taj osecaj ne napusta moje telo, i slike Marka kako se ljubi sa onom devojkom mi ne izbijaju iz glave.

Zasto ne mogu da se saberem? Pa ja mrzim Marka. Priznajem da je mozda najlepsi decko kog sam ikada videla ali to je to. Mi svejedno nikada nismo imali normalan odnos. Taman kad su misli krenule da mi lutaju Marina je progovorila pa mi je skrenula paznju.

"Kada mogu da dodjem danas?"
"Pa ne znam, stvarno moram malo da odmorim malo. Oko pola 7. Jel.ti odgovara tako?" pitam je i trudim se da mi po glasu ne vidi da nisam bas prisutna.
"Ma odgovara naravno, taman i ja da odspavam." kaze mi i ne deluje da je ista primetila. Klimam glavom i progovaram:
"E super onda smo se dogovorile."
Rekla sam i nastavila da pratim cas.

Jos pet casova i kuci. Jao ko ce da izdrzi toliko? I ovo je samo pocetak. Treba da izdrzim jos narednih 9 meseci.

Odjednom sam se setila nasih roditelja. Nakon skole, mogla bih da nazovem mamu da vidim sta radi, nismo se juce cule. Ona i tata su otputovali cim smo se vratili sa letovanja. Otisli su poslovno u Madrid. Nikad nismo bili tamo, ali znam da je predivan grad.

Kada sam odlucila sta su raditi, posvetila sam paznju onome sto je profesorka pricala.