𝐏𝐨𝐬𝐭𝐨𝐣𝐞 𝐩𝐫𝐚𝐯𝐢𝐥𝐚

2

Amina   —

—   16. novembar, 00:00

I dalje sam se nalazila u parku, oko mene se nije nalazilo puno ljudi, ali bilo ih je par. Mada, nisam obraćala pažnju na njih jer jedino bitno u tom trenutku bilo je da moje misli prestanu da vrište, čak ni muzika koja je ispunjavala moje uši nije pomagala.

Sa obzirom da je bila ponoć odlučila sam da uzmem svoj telefon i pošaljem sliku na Snapchat svima koji su slali i meni.

Nakon toga, moja pažnja je odlutala na tridesetak metara od mene, tri visoka dečka i jedna devojka koja je umirala od smeha i vrištala. Delovala je ispunjeno, nešto što ja nisam uspela da doživim.

„Adame!" Vrisnula je kada ju je jedan od ovih momaka prebacio preko ramena i počeo da trči u krug. „Kaži, dušo?" Odgovorio joj je.

Adam? Poznato, čak mi je i glas devojke poznat, čekaj Amelia?

Zbunjeno sam krenula ka njima skidajući slušalice, a nakon toga sam stala ispred njih posmatrajući svo četvoro.

„O, Amina..." Adam je izgovorio i spustio Ameliu. Ona se okrenula i krenula ka meni u pokušaju da ma zagrli, ali sa obzirom da sam se možda malo izmakla, Amelia je završila na zemlji.

„Šta joj se desilo?" Upitala sam gledajući Adama kako podiže Ameliu sa zemlje. Oni su samo slegnuli ramenima, a ja više nisam imala strpljenja. Ponovila sam pitanje glasnijim tonom.

„Amina, ne vrišti molim te!" Samo sam izdahnula i uhvatila je za ruku i počela da je vučem sa sobom.

„Gde je vodiš?" Adam je vrisnuo zbunjeno. „Na groblje, laku noć." Izgovorila sam puštajući njenu ruku jer je do sad već i sama išla za mnom.

U kuću sam ušla prva proveravajući ima li neko budan da ne ugledaju njihovu divu pijanu. Potom sam odvela Ameliu u sobu i ostavila je u njenom krevetu.

Na ulazu u svoju sobu osetila sam čudan osećaj, koji sam ignorisala i otišla do ormana iz kog sam izvukla dugu široku majicu u kojoj sam potom legla u krevet.

Stvarno počinjem da razmišljam da ofarbam plafon. Sivo? Crno? Neka tamna boja? Hm, razmisliću o tome.

—   16. novembar, 14:45

„Profesorka, idem ja do toaleta." Izgovorila sam gledajući u skroz opuštenu ženu koju nije bilo briga za nas, možda i omiljena profesorka. Samo mi je mahnula i dodala da nema potrebe da se vraćam u učionicu.

U hodniku se susrećem sa Ameliom koja ima rez na usni. „Ko? Zašto? Amelia!" Vrisnula sam na nju i za nekoliko trenutaka oko nje su se našli njenih trojica prijatelja, fantastična četvroka!

„Amelia!?" Adam je vrisnuo okretajući je ka njemu. „Opustite se, nije velika stvar!" I bum. Adam mi je udario šamar. Samo sam ga udarala pesnicom po licu više puta, završili smo na podu. Kada me je bez imalo truda neko podigao sa Adama i rekao mi „Idi." Bez okretanja sam upravo to uradila, besna sam otišla.

Usput sam srela mog najboljeg druga iz osnovne, James. Samo mi je on sad i falio...

„Amina? Šta ti je ta modrica?" Izgovorio je pomerajući ruku ka mom licu. Samo sam ga odgurnula, a celo njegovo društvo ga je gledalo zbunjeno, osim jedne osobe.

„Moja devojka je sredila njenu sestru, pa je možda zakačila i nju." Izgovorio je sa polu osmehom gledajući u mene. „Ne znam ti devojku ali bih htela da je upoznam da rešimo problem." U tom trenutku, plavuša sa dugim noktima zauzima mesto u njegovom krilu.