Random stvari u mojoj glavi

Kako sam ostala zaključana u ostavi u skoli

Ovde ću vam opisati kako smo drugarice i ja ostale zamalo zaključane.

Sećam se desilo se u 6. razredu. Bio je utorak i imale smo 5 časova. Peti čas nam je bio fizičko. I tako nekoliko drugarica i ja otišle da se presvučemo. Ako mislite da se presvlačimo u sali grdno se varate! Naša škola nema salu pa imamo tri opcije: biblioteka, kupatilo i ostava. Najbezbednija nam je biblioteka jer lako mozemo da zatvorimo vrata jer imamo ključ. Ali ona zauzeta jer se devojčice iz drugog razreda presvlače.

I neke od nas uključujući i mene smo odlučile da se presvučemo u sobi sličnoj ostavi. Ostale su kasnije otišle najverovatnije u kupatilo ili sačekale svoj red za biblioteku. Mi otišle u ostavu, krenule da se presvlačimo al' što najgore prozor nisko može svaki čas neki dečak da proviri, šta ti znaš muško je to.

I tako mi se presvlačile i kikotale našoj smešnoj situaciji sa prozorom i na kraju pokupile svoje stvari i da izadjemo. I mi uzimamo kvaku da otvorimo vrata kad ono: NEĆU DA SE OTVORE!!! Vukle jedna po jedna za kvaku: NEĆE, drmale:NEĆE, vukle:NEĆE, cimale:NEĆE, lupale, pogadjate NEĆE!!!!! Mi počele da vičemo kad ono zvonilo za početak časa. I baš tada niko da se mota oko prozora. Tipično muško: kad ti smetaju neću da te ostave, kad ti trebaju oni ko zna gde.

Mi počele da se deremo, niko ne čuje, ni domari, niko. Telefoni ostali u učionici. Mi se još i smejale ko ćaknute dobro se nismo upišale na licu mesta. I počele da dogovaramo da izadjemo kroz prozor. Možda bismo i krenule kroz prozor da nismo nastavile na vrata. I još jednom je jedna od nas drmala vrata i uspe da ih otvori. Stvar je bila u tome što su vrata stara drvena i onaj trouglić što drži vrata za onu rupu koja se i iskrivila i on još i zardjo i zaglavio se u rupi. Mi izletele i trk u učionicu po vodu i gumice za kosu. Zadržale smo se i još neki minut tamo.

I pravac na teren kod nastavnice. I ONA REČE DA KASNIMO SAMO 8 MINUTA!!! Nama je to, ženo, izgledalo ko 8 meseci. Šta bi se desilo da smo ostale još dugo tamo? Jel bi nas neko našo? Verovatno bi nas nastavnica potražila posle 15 minuta i još mislila da smo pobegle ali dal bi se setila da prodje pored ostave- malo sutra. Posle toga čas je prošo normalno sa prepričavanjem ostalima o našoj dogodovštini.

PIŠITE DA LI STE I VI DOŽIVELI NEŠTO SLIČNO! POZDRAV!!!