Gransmither's School

Poglavlje 1

2543. je godina. Ljudi su našli način da obnove resurse, pronašli sve ono što su ikada tražili I ono što nisu. Razotkrili su sva nekada mitska bića, I napravili nova. I tu nastaje užas. Proučavajući život I mutaciju drugih, stvorili su ono što danas pokreće užas u svetu. Stvorili su zle sile koje razaraju svet I već 300 godina se vodi borba izmedju dobra I zla. I niko ne vodi. Taman kad pomisliš da će svetla strana pobediti I okončati ovaj rat, dodje doba godine I porez kojime zli oduzimaju sto hiljada života ''belih''. Dešavalo se I da pomislim da će ''crna'' bića pobediti, ali onda se desi čudo I beli oped budu korak ispred. Nikada ni u jednoj bitci nije bilo pobednika. Barem se to ne može nazvati pobedom. Kada od pedeset hiljada vojnika sa obe strane u pobedničkoj ostane petnaest preživelih, to nije pobeda. To je prokletstvo. Prokletstvo koje te okuje da zauvek pamtiš taj prizor. I to prokletstvo je zadesilo moju porodicu.
Danas, rastajem se od svojih roditelja kako bi oni mogli otići u još jednu bitku. Ne žele oni to, ne želim to ja, ali nemaju izbora. Vlada ih je izabrala I oni čekaju taj sudnji čas koji će doći u roku od petnaest dana. Čudno je to. Ali dok ih posmatram čine se tako beživotno. Više ne pričaju, postal su kao nemi, ne smeju se, nemaju nikakav izražaj na licu, a znali su I pre ovoga da će kad-tad umreti. No onog trenutka kada su saznali datum njihove smrti, njihov svet se srušio.
A ja? Pa iz razloga što su moji roditelji izabrani za taj nazovimo dogadjaj, ja idem na jedino bezbedno mesto za belu silu. Idem u Gransmitherovu školu. Škola koja se nalazi u centru poseda crnih bića. Što je zaista čudno. Ali ljudi iz te oblasti ne mogu ići u bitke, crni neće doći I ubiti ih I ne može im se apsolutno ništa dogoditi, osim naravno ako ne izadju iz dvorišta škole. Nelogično, pomislićeš verovatno. Ali danas ništa nema logike. Ni jedna nauka koja je proučavala zakone prirode se više ne izučava. Zašto? Ponovo ćeš pitati sebe. Danas, u ovo vreme, odgovor je lak- više se ništa ne radi po zakonima. Pronašli su načine da krše fiziku, hemiju, matematiku I sve ostalo. Danas je moguće da 1+1 bude 4, ili 3. Koji god broj da pomisliš, može biti tačan odgovor. I to je jedini razlog. Ne bi imalo smisla učiti nešto gde bi bilo šta moglo biti tačan odgovor. I to se prekinulo 2398. A sve ovo sam saznala jer učimo istoriju. Ma koliko stvari ljudi pronašli, bio to I vrmeplov koji su izumeli pre nekoliko decenija, ne mogu ni na koji način promenuti prošlost, jer čak I kad odu u prošlost, ljudi iz tadašnjeg vremena ih ne mogu videti.

Gransmitherova škola je takodje središte svih bića ove planete. Neće biti samo obični smrtnici poput mene tamo. Svaka moguća vrsta mutanta biće tamo. Verovatno ne u istom delu kao ja, ali postoji mogućnost da upoznam nekoga od mutanta. Postoji mogućnost I da upoznam još ljudi. Biće mi zaista čudno s činjenicom da ne poznajem nikoga osim mojih roditelja I bake I deke koji su poginuli pre nekoliko godina. Od kad sam se rodila, nisu me puštali iz kuće kako mi se ne bi nešto dogodilo. Već sedamnaest godina živim izolovano I sada, zbog nove škole sve će se to promeniti. I bojim se da mi se neće svideti. Makar ne u početku. Više neće biti mame I tate koji će me čuvati kao da sam poslednje preživelo biće na planeti. Sada će tu biti I hiljade novih života na koje nisam navikla. Pa ja se plašim I te gradjevine. Naša kuća je toliko mala, jedva da ima dve sobe, jer u ovo vreme kada ljudi ima I previše, na Zemlji ima premalo mesta. Od 27 milijardi živih ljudi možda hiljadu ili dve su bogati sa džinovskim kućama I mnogo soba, većina živi ovako kao I moja porodica, no kod nekih je I gore s obzirom da neki imaju mnogo više dece.
Dok se polako opraštam od svog kutka u kući, pakujem poslednje stvari svoje isključivo bele odeće dok me sa druge strane sobe čekaju dva stražara koja su došla da me odvedu iz kuće u kojoj sam rodjena. Ni sa mamom I tatom se ne mogu pozdraviti danas. Njih su već odveli prenekoliko dana, a ja još uvek ne shvatam da više ne živim I ne zavisim od drugih, sad se borim sama za sebe.
Dok polako zatvaram sanduk pitam se šta ću zateći kada se vratim. Hoće li tu biti još uvek ova gradjevina ili ću samo naći ostatak temelja nekada porodične kuće. Više nije porodična, ne kada ni jedna porodica ne živi u njoj. Sada je samo stara kuća čija je sudbina još uvek na znaku pitanja.
Kada se okrenem, jedan od čuvara uzima sanduk I stavlja ga na ramena, dok mi drugi stavlja ruku ispod moje I izvlači me napolje, a iza sebe ostavljam samo gole zidove.
Bez reči ulazim u neko vozilo koje zaista ne prepoznajem. U knjigama sam videla mnogo njih, ali ovakva ne. Možda je ovo neko novo. Moja knjiga je stara već nekoliko godina, a sada je to vreme kao što je nekada bilo hiljadu godina. Možda ipak ne toliko. Malo preterujem. Ali sada zaista se sve brzo razvija.
Kad malo bolje pogledam kroz prozor, vidim da polako izlazimo iz ljudskog dela. Baš onako kako mi je mama nekada pričala. Postoji glavna ulica I iz nje na svakih hiljadu kilometara klija nova ulica koja je put do naselja drugih bića. Niko se ne meša medju druge. Tako je već decenijama. Jedino vreme kada na jedno mesto odlazi više vrsta bića jeste polje na kome će se održati bitka. Nekada je bilo drugačije, svi su živeli izmešano bez obzira na rat, ali onda je izbila svadja izmedju dve rase belih bića. Nisam sigurna koje, ali mislim da su to bili patuljci I gordovci. Ili su bili manulsi I gordovci? Ne znam, ne sećam se. Ali ono čega se sećam jeste da je vilenjačko naselje naspram ljudskog I da želim da po prvi put u životu vidim nešto osim ljudske ulice sa prozora I zidova kuće.
Ispred sebe vidim nešto totalno suprotno od sivila ljudi. Vidim po prvi put u životu travu. I biljke. I vodu, mislim vodu sam I pre videla, ali sada je po prvi put vidim a da nije u mojoj čaši. Toliko toga u boji. Bele kule sa zlatnim krovovima I šarama raštrkane su svuda po šarenolikom prostranstvu. I najbolja stvar je što se takav pogled pruža u nedogled. Tako daleko. Pokušavam bolje videti u nadi da ću uočiti nekog vilenjaka, ali kada rukom dotaknem prozor I pokušam da se naslonim na nju, moja ruka proleti kroz staklo I ja udarim glavom o metal vrata.
Dok se još vraćam sebi od predhodnog šoka , čujem glas koji dolazi od čuvara ispred mene: ''Ne diraj staklo, ono je posebno I samo ljudsko biće može proći kroz njega. Svaka rasa ima svoje staklo na momobilima. Takvi su propisi zaštite.''
''Sad mi to kažeš.'', promrmljam sebi u bradu iako mislim da me je čuo, no onda se naslonim na metalni deo momobila, kako je čuvar rekao I vraćam pogled na džinovsko prostranstvo nadajući se da ovakva iznenadjenja više neću imati.

Sledeće čega se sećam jeste da sam otvorila oči tek onda shvaćajući da sam polako i neprimetno utonula u san. Makar je za mene bilo neprimetno. Samo se nadam da nisam ispuštala neke neartikulisane zvuke tokom mojih snova. Jesam li balila? To mi se ponekad dešava. Zaista se nadam da nisam jer su mi ovi čuvari dodeljeni za naredne cetiri godine školovanja. Sada se u školu ide punih 14 godina. To sve je podeljeno na tri nivoa, tako da je prvih pet godina laki nivo, narednih pet srednji i poslednje četiri godine su napredni nivo. U školu se kreće sa pet godina, tako da ja sada prelazim na napredni. Oni koji ne prodju neki nivo, nemaju mogućnost da predju na naredni, no kako ja nisam znala šta kod kuće sama da radim, uglavnom sam učila. Dan za danom. I tako već deset godina. Ali isplatilo se. Sada sam makar bezbedna u ovoj novoj školi, to su mi obećali.
Primetim da već ulazimo u šumu od koje dobijam neki nepoznati osećaj. Kao da mi je odjednom hladno i kao da mi nešto prolazi kroz žile u mojim rukama. Pretpostavljam da je to ono što ljudi zovu jeza. Šuma je mračna, a kako smo već na teritoriji crnih bića, iako je dan, nebo je tamno, neke čudne crvene nijanse. Iako ne verujem u boga i ostalo, ovo izgleda kao da sam u paklu. Barem po onome kako je pakao meni prikazan u pričama roditelja i knjiga. Pomalo me plaši ovo mesto. Iako sam navodno bezbedna, u bilo kom trenutku bi nas mogao neko napasti. Životinja, demon ili mutirana biljka. Sada, bilo šta se moze desiti, a ja sam potpuno nezaštićena.
No, bez obzira na moje misli, nekako prikrijem strah i prividno se smirim. Sve vreme mi je u glavi koliko je ova šuma zapravo jeziva, ali i na to sam zaboravila kada sam videla ono zbog čega sam prešla ovoliki put. Gransmitherova škola.

__________________________

Prvi deo je tu. Verovatno je dosadno, ali nekako moram početi... Kontam da svi to pišu. 
Znam da je kratko, samo 1 500 reči, ali potrudiću se da kako radnja teče, nastavci budu što duži, a i kad dodje do zapleta očekujte i po 5 000 reči. Leto je, raspust, i potrudiću se da što češće objavljujem nastavke. Pa videćemo, valjda će vam se svideti. ;)