Prolog

213 18 8
                                    

Noć pred najvažniji dan naših života, osećala sam uzbuđenje koje je preplavilo svaki deo mog bića dok smo se pripremali za spavanje. U kupatilu sam se opuštala pod toplim mlazom tuša, dok su kapljice tople vode klizile niz moje telo i sklanjale svaki trag napetosti. Miris sapuna i svežine ispunjavao je prostoriju, a mlaz vode je šuštao, gotovo kao muzika koja je dopirala iz daljine. Moje misli su letele između radosti i blage nervoze, dok sam se trudila da se opustim i uživam u poslednjim trenucima pre nego što sutra stanem na taj famozni ludi kamen...

Dok sam se tuširala, čula sam kako Bogdan ulazi u kupatilo, i kroz par slojeva magle na staklu, videla sam ga kako se smeška. Sa osmehom je nosio naše pidžame, pažljivo ih ostavljajući na komodici pored vrata

"Nadam se da ne kvarim neki tvoj ritual." Rekao je, a u njegovom glasu bila je ona poznata toplina koja me je uvek umirivala.

Kad sam završila, izašla sam iz tuša, obavijena mekim peškirom, i videla Bogdana kako stoji pred lavaboom. Držao je naše četkice za zube spremne da bismo ih zajedno oprali.

Počeo da se smeška dok smo oboje stajali pred ogledalom. Počela sam da perem zube, a Bogdan mi se pridružio, smeh se širio prostorijom dok smo razgovarali o sitnicama koje su nas u tom trenutku veselile. Njegov smeh bio je poput muzike, ispunjavajući prostor i čineći da se osećam kao da je sve u našem svetu savršeno.

Dok smo zajedno prali zube, osećala sam kako se napetost polako povlači. Bogdan me je povremeno pogledao kroz ogledalo, a njegovi pogledi su bili puni ljubavi i podrške. Na trenutak smo se zaustavili, smejući se i razmenjujući nežne poglede, osećajući se kao da smo u našem malom svetu, potpuno zadovoljni i spremni za sve što nas očekuje sutra.

Legli smo u krevet, a miris sveže oprane posteljine bio je umirujuć. Počela sam pono da osećam nervozu. Iako smo oboje izgledali opušteno i veselo, moje srce je brže kucalo nego što sam očekivala. Moje misli su bile ispunjene brigama o sutrašnjem danu, i teško sam se opuštala.

Bogdan je primetio promenu u mom raspoloženju i približio mi se. Nežno me je povukao u svoj zagrljaj. Počeo je nežno da me češka po ruci, dok su njegovi prsti lagano klizili preko moje kože.

"Jedva čekam da te sutra prošetam oko oltara." Rekao je tiho, s toplinom u glasu.

"Sutra ćeš postati gospođa Bogdanović, a ja to ne mogu da dočekam." Dodao je nastavljajući da šapuće sve te nežne reči na moje uvo.

Dok je njegov dodir umirivao moje brige, osećala sam kako se svi moji strahovi povlače. Pogledala sam ga sa zahvalnošću, osećajući kako se napetost polako povlači. U tom trenutku, svi moji strahovi su nestali, a sreća nas je ispunila. Dok sam tonula u san, znala sam da nas čeka svetla budućnost, ispunjena ljubavlju i srećom.

U novi život sa osobom koju volim najviše na svetu. Pa kud ćeš lepše...

Između dve ljubaviWhere stories live. Discover now