Zauvek zajedno

Oči i nosevi svih bili su prikovani za prozor pilotske kabine. Pred nama se otvorio novi svet, posle 9 godina praćenja koordinata. Samoubilačka misija, nazvali su je. Sada je 300 najboljih naučnika i inženjera posmatralo ljubičaste talase Ageje 5456, okeanske planete. Naše putovanje je bilo pri kraju. Ljudi oko mene su se radovali i smejali. Većina njih nije mogla ni da se povuče od prozora, i dalje gledajući u neverici. Našli smo je. Uspeli smo. Otkrili smo novu nadu za život, kada se činilo da je moj na kraju.

Gledala sam dole u ​​svu tu vodu koja je obećavala naučna dostignuća i avanturu, a sve o čemu sam mogla da razmišljam bilo je ono što se dogodilo pre samo nekoliko trenutaka. Pre nego što su nas pozvali na palubu da nam pokažu našu buduću kuću. Jedva sam stajala, pritiskajući se uz prozor, koristeći trenutak euforije oko sebe da ne izgledam čudno dok pokrivam lice da zaustavim suze.

- Moramo da razgovaramo. - rekao je, stvorivši se iza mojih leđa.

- Skloni se od mene.

Otišla sam na drugu stranu pilotske kabine, ali on me je pratio.

- Zar ne možemo, molim te, razgovarati?

- Kažem ti da me ostaviš na miru! - rekla sam glasnije nego što sam nameravala, ali niko nije obraćao pažnju. Ko smo bili u poređenju sa Agejom 5456?

- Monika.

- Ostavi me!

- Ne dok ne razgovaraš sa mnom.

- Šta ima da se priča, Vide!? - sada se nekoliko radoznalih glava okrenulo prema nama. - Pogledaj sve ove ljude oko nas! Naše kolege! Svi su uzeti, venčani, spremni da započnu ovaj novi život! A ja? Napustila sam svet u koji se nikada neću moći vratiti, samo da bi ti...

Nije mogla izabrati bolji trenutak da mi se pojavi pred očima i spreči me da napravim scenu. Sva zakopčana, s kosom uredno počešljanom i podignutom, kao da se ništa nije dogodilo. Gledala je u mene iz gomile sa mešavinom krivice i ponosa. Izašla sam prostorije, okrznuvši njeno rame svojim.

Bilo je teško disati. Hodala sam hodnicima palube kao pijana žena, boreći se za dah. Neverovatno je kako te iznenadna katastrofa može izvući iz dana pod suncem, dole u ​​hladni ponor, puniti pluća vodom sve dok ne možeš da dišeš. Sve dok ne želiš da dišeš. ''Bože moj...'' prevrnulo mi se preko usana, dok sam se naslonila na zid i spustio se na pod.

- Monika! – viknuo je neko.

Ali postajalo je previše mračno. Oči su mi se zatvarale. Osetila sam kako me podižu i čula nekoga da viče: „Treba nam lekar! Gde je Nora!?'' Usledilo je blaženstvo neznanja i zaborava. Bila sam vazduh koji ispunjava tamu, ne pripadajući nikome. Kao da sam se vraćala svom prvobitnom obliku: duša bez tela, bez potrebe, bez straha. Neslomljena. Cela i kompletna. Onda je svetlo bljesnulo na mene. Nisam želela da ostavim ništavilo. Kao čeljusti života, ponovo me je trgnulo nazad u svet i svest. I dok su se doktor i ljudi oko mene radovali, briznula sam u plač. Ana je sedela pored mene i pitala stvari koje nisam mogla ni da čujem. Verovatno je želela da zna šta se dogodilo, jer sam se raspadala pred očima moje najbolje prijateljice. „Hoću da umrem, želim da umrem...", jecala sam iznova i iznova.

***

Naš svemirski brod je sleteo na površinu ljubičastog okeana. Prvi kontakt. Adam i Eva novog života. Bili smo postrojeni na pristaništu. Vazduh je bio tako čist, skoro bio oštar dok je klizio kroz nozdrve.
Svet je bio netaknut, a ja sam mu donela prvu tugu. Bila sam Pandorina kutija. Šta ja uopšte radim ovde, pitala sam se. Kakva šala. Da nastavim sa misijom, kao da je misija razlog zbog kojeg sam došla. Svaki korak je ličio na krađu tuđeg prava da bude tamo.