U rukama heroja 🔚

Treće poglavlje

Ujutru, nakon doručka, Elvira je tiho sedela u dnevnoj sobi, prateći misli koje su se rojile poput nemirnih pčela. Zvučni signal na ulaznim vratima prenuo ju je iz razmišljanja. Kada je otvorila vrata, ugledala je Jasnu i Marka kako stoje pred njom, a osmeh joj je iznenada prešao preko lica.

– Dobro jutro – obradovala se Elvira, srdačno ih pozdravljajući.

– Dobro jutro – osmehnula se Jasna, a njene oči blistale su s nečim novim. – Moram da podelim jednu novost sa vama. Krenula sam kod psihijatra i dobila sam terapiju.

Elvira je osmehnuto klimnula glavom, osećajući olakšanje.

– Baš mi je drago, Jasna.

Jasna je spustila pogled, skupljajući hrabrost.

– Ne bih volela da me osudite zbog onoga što sam vam priznala juče.

Elvira je odmah odmahnula glavom, njene oči bile su pune razumevanja. – Nikada. Kada bih osudila tebe, to bi bilo isto kao kada bih osudila samu sebe.

Jasna je podigla pogled, iznenađena i zbunjena. – Zašto to govorite, gospođo Elvira?

U tom trenutku, Marko je prekinuo njihov razgovor, približavajući se Elviri. – Gospođo Elvira, ne znam da li me se sećate... Ja sam Jasnin brat. U stvari, usvojeni brat.

Elvira je nakratko zastala, pokušavajući da se priseti. Jasna je brzo dodala objašnjenje.

– Duga je to priča. Marko i ja smo odbačeni od naših roditelja od malena. Kasnije su nas usvojili...

Elvira je duboko udahnula, osećajući kako joj se srce steže.

– Znači ti ne znaš ko je tvoja prava porodica? – upitala je tiho.

Jasna je odmahnula glavom, tuga je preplavila njene oči.

– Ne. Nikada nisam saznala ko je moja biološka majka. Marko i ja smo morali da naučimo da živimo na ulici.

Elvira je progutala knedlu. – Koliko godina imaš?

– Trideset sedam – odgovorila je Jasna.

Elvira je naglo pobledela, srce joj je počelo ubrzano lupati. Sećanje na dan kada joj je otac nemilosrdno oteo njenu kćerku iz naručja pojavilo se jasno kao da se dogodilo juče. Nikada je više nije videla.

Ruke su joj drhtale dok je pokušavala da sakrije suze.

– Izvinite... Nisam očekivala da ću čuti ovako nešto. Zašto ne bismo promenili temu?

Jasna je nežno klimnula glavom, razumevajući Elvirinu potrebu za promenom teme. – Naravno – osmehnula se. – Kada ću početi da radim u vašoj firmi?

Elvira je brzo pronašla svoj glas. – Sutra možeš da počneš da radiš. Ja ću rešiti sve ostalo sa Ilijom. Danas imamo neko okupljanje ovde, pa će biti gužve.

Jasna je razvedrila lice, a Marko je pogledao Elviru s izrazom zahvalnosti.

– Jesmo li i mi pozvani? – upitala je Jasna.

Elvira je klimnula glavom s blagim osmehom.

– Naravno. Dobrodošli ste.

Čim je ispratila Jasnu i Marka, Elvira je brzo otišla do svoje sobe, a Fobo je pažljivo pratio njen korak. Njegova prisutnost bila je tiha podrška u trenucima kada su se njene misli preplavljivale bolom i nadom.

Kada su se našli u privatnosti njene sobe, Elvira je sela na ivici kreveta, držeći se za ruke kao da se boji da će se raspasti. Njene oči, iako pokušavale da ostanu jake, počele su da se pune suzama. Tiho je progovorila: