U rukama heroja 🔚

Četrnaesto poglavlje

Fobo je sedeo na terasi ispred svoje vikendice kada je ugledao kako se jedan automobil zaustavlja ispred kapije. Trenutak kasnije, iz automobila izašla je Anđela. Sređena i doterana, sa visokim potpeticama koje su odzvanjale na šljunkovitom putu, otvorila je kapiju i koračala ka Fobu.

– Zašto si došla? – upitao je Fobo, glasom punim ljutnje i gorčine.

Anđela je sela pored njega, ne mareći za hladan ton.

– Posle svega ti mene pitaš zašto sam došla? Fobo, ono što se desilo između nas...

– Zapravo se ništa nije desilo između nas – pogledao je Fobo ljutito. – Emotivno. Na to sam mislio.

– Nisam ja tebe iskoristila. Nisam te silovala. Nisi se otimao.

– Slažem se, ali sam bio pijan, ti si bila tu u tom trenutku i iskoristila to jer sam bio očajan. Mislio sam da ću zaboraviti sve ono što mi se desilo tako što ću biti s tobom. Ispao sam teška budala. A nikakve emocije više ne gajim prema tebi.

Anđela je prevrnula očima. – Ne možeš tako da govoriš, Fobo. Ti i ja smo se voleli. I predao si mi se ponovo jer još uvek imaš osećanja prema meni.

Fobo je odmahnuo glavom. – Nemoj da se primaš, molim te. Lepo si rekla... Voleli smo se. U prošlom vremenu. A to se završilo pre deset godina. I vrlo dobro znaš zbog čega.

Anđela je pogledala Foba, očajna zbog njegove hladnoće.

– Nisam samo ja kriva, Fobo. Izludeo si me. Zbog tebe sam završila na psihijatriji jer si me ostavio.

– Nisam mogao više da podnesem tvoju posesivnost, tvoju agresiju, pritisak... Sama sebi si dozvolila da završiš na psihijatriji. Uostalom, seti se da si tog dana htela da me ubiješ. Pikslom si me pogodila u glavu i onda si me jurila nožem. Ranila si me zarivši mi ga u rame...

Anđela je spustila glavu, ali je ipak nastavila. – Sad hoćeš da ispadneš žrtva.

– Naravno da ne. Hteo sam da ti kažem da si bila još tada psihički nestabilna i da nisi htela da prihvatiš naš raskid. Hteo sam da se rastanemo u dobrim odnosima, a ti si zbog toga želela da me ubiješ.

– Fobo...

– Meni takva žena nije potrebna.

– Da, ali sada sam bolje. Ležala sam dugo na psihijatriji. Prvih par godina sam bila kao zombi. Bila sam na lekovima. Kao biljka.

– Kako god... Sada je neko drugo vreme, sada...

– Sada si zaljubljen u onu matoru babuskeru. Pogledaj se na šta si spao, Fobo. Opijaš se, patiš... zbog neke tamo bogate babe koja te je sve vreme tretirala kao objekat, kao nekog ko izvršava njena naređenja. I koji je s vremena na vreme jebao kako bi joj makar na kratko otklonio tu ogorčenost koju je nosila u sebi.

Fobo je osetio kako mu se krv ledi u žilama.

– Ništa ti ne znaš. I ne pada mi na pamet bilo šta da ti objašnjavam.

– Ili si joj se možda približio zbog love?

– Ja nisam kao ti.

– Odgovori mi.

– Odgovorio sam ti. Volim tu ženu i spreman sam život da dam za nju.

– Ti si poludeo. Šta može baba da ti pruži? Pogledaj mene. Imam mladost, lepotu...

Fobo je pogledao ljutito. – Tvoja lepota je prokleta. Džaba ti to zgodno telo i te štikle od ko zna koliko hiljada evra, kad nemaš srce. Kad si prazna.

– A ona ima? Šta ona sem love ima? Cipele koje su iz prošlog veka? Molim te Fobo ne zasmejavaj me. Takve cipele je nosila moja prababa.

– Tvoje reči nemaju težinu.