U rukama heroja 🔚

Dvadeseto poglavlje

Elvira se probudila u Fobovom zagrljaju, osećajući se potpuno ispunjeno. Fobo je gledao sa osmehom, milujući je po kosi.

– Jesi li dobro, ljubavi? – upitao je, ljubeći je u čelo.

– Jesam – odgovorila je, smešeći se. – Nikada se nisam osećala ovako voljeno.

– Hoćeš li da prošetamo plažom pa posle toga da odemo negde da večeramo?

Elvira klima glavom. – Može.

Pola sata kasnije, Fobo i Elvira su stigli do obližnje plaže. Dok su se približavali obali, talasi su se razbijali o stene, a miris soli ispunjavao je vazduh. Sunce je počelo da zalazi, bojivši nebo nijansama zlatne, ružičaste i ljubičaste. Njihova sreća bila je opipljiva, svaka sekunda provedenog zajedno bila je ispunjena čistom radošću i ljubavlju.

Fobo je bio obučen u laganu lanenu košulju boje peska, raskopčanu na prva tri dugmeta, što je otkrivalo njegov preplanuli vrat i grudi. Na nogama je imao bež šorts, a na stopalima papuče, ostavljajući tragove u toplom pesku. Elvira je nosila elegantan beli kaftan, vezan u struku tankim kaišem, koji je lepršao na povetarcu i otkrivao njen bikini boje lavande. Na glavi je imala široki šešir od rafije, a sunčane naočare sa velikim, crnim okvirima skrivale su joj oči, dodajući dozu glamura njenom izgledu.

– Pogledaj ovo, Elvira – rekao je Fobo, stegnuvši njenu ruku dok su hodali ka vodi. – Ovaj prizor je kao stvoren za nas.

– Predivno je – odgovorila je ona, osećajući kako joj se srce ispunjava toplinom. – Sve je savršeno.

Stali su na ivici vode, gledajući kako se talasi povlače i vraćaju. Fobo je uhvatio Elviru za struk i podigao je, zavrtivši je u krug. Njihov smeh odjekivao je obalom, a Elvira je osećala kako je preplavljuje talas sreće.

– Ovo je magično – šapnula je, gledajući ga sa osmehom.

– Hvala ti što si me doveo ovde.

– Sve za tebe – odgovorio je Fobo, ljubeći je nežno.

– Zaslužuješ svaki trenutak sreće.

Šetali su se obalom, ostavljajući tragove stopala u pesku. Snimali su se i fotografisali telefonom. Fobo je prskao vodom, a Elvira je uzvraćala smehom, prskajući ga nazad. Njihova igra bila je ispunjena čistoćom i bezbrižnošću, a svaki trenutak proveden zajedno bio je kao iz snova.

– Pogledaj ove krofne – rekao je Fobo u jednom momentu, pokazujući na malu tezgu pored plaže. – Hajde da probamo.

Uzeli su krofne, koje su bile tople i mekane, posute šećerom u prahu. Seli su na peškir, gledajući zalazak sunca dok su jeli, smejući se i pričajući o svemu i svačemu.

– Ovo je savršeno – rekla je Elvira, gledajući Foba sa ljubavlju u očima. – Ne bih mogla da zamislim bolji trenutak.

– Ni ja – odgovorio je Fobo, stiskajući njenu ruku. – Sve dok si ti pored mene, svaki trenutak je savršen.

Dok su tako sedeli, gledajući kako se sunce spušta iza horizonta, osećali su kako su njihova srca spojena na način koji nisu mogli opisati rečima. Njihova ljubav bila je čista i snažna, ispunjena dubokim osećanjima i nepokolebljivom posvećenošću. Elvira se naslonila na Foba, osećajući kako joj toplina njegovog tela pruža sigurnost i utehu. Zatvorila je oči, uživajući u trenutku.

– Volim te, Fobo – šapnula je, osećajući kako joj srce pulsira od sreće.

– Volim te više nego što možeš zamisliti, Elvira – odgovorio je Fobo, ljubeći je u čelo. – Ovo je samo početak našeg puta.