U rukama heroja 🔚

Četrdeset prvo poglavlje

Jutro je polako svitalo, a prvi zraci sunca probijali su se kroz zavese spavaće sobe, stvarajući nežne senke na zidovima. Kuća je bila ispunjena mirisom sveže skuvane kafe, ali tišina koja je vladala nije bila prazna, već ispunjena blagim zvucima disanja i tihim uzdasima. Elvira je ležala na krevetu, beba je bila pored nje, nežno stisnuta uz njene grudi. Pogledala je u sićušno lice svoje Ognjene, osećajući kako joj se srce topi od ljubavi. Fobo je sedeo pored njih, držeći drugu bebu u naručju, ljuljajući je lagano. Njegov pogled bio je umoran, ali oči su mu sijale od sreće. - Jesi li spavala išta? - upitao je tiho, ne želeći da poremeti mir koji je vladao.

Elvira se osmehnula, iako su joj oči bile teške od nespavanja.

- Malo, ali to nije važno. Pogledaj ih samo, Fobo. Tako su mali, sićušni, tako savršeni - osećala je kako joj se srce ispunjava toplinom svaki put kad bi pogledala svoje bebe.

Njihovo prvo jutro kod kuće bilo je ispunjeno nežnim trenucima i blagim uzbuđenjem. Dok su se spremali za novi dan, osećali su se kao da su konačno pronašli mir i sreću koju su toliko dugo čekali. Elvira je osećala kako joj se telo polako oporavlja, ali fizički bol nije bio ništa u poređenju s radošću koju je osećala držeći svoje bebe u naručju.

Međutim, naredni dani doneli su sa sobom neizbežne izazove roditeljstva. Bebe su zahtevale neprekidnu pažnju, a Elvira i Fobo su se brzo suočili s realnošću nespavanja ni danju ni noću. Svako njihovo buđenje bio je poziv na brigu i negu, a svaki trenutak tišine bio je ispunjen strahom da nešto možda nije u redu. Elvira je često bila na ivici suza, iscrpljena i emocionalno preopterećena. Svaka mala nevolja, svaka sitnica koja nije išla po planu, izazivala je talas nervoze i panike.

- Ne mogu više, Fobo. Osećam se kao da gubim razum. Lepo sam ti govorila da sam matora da bih bila majka - rekla je jedne noći, dok je pokušavala da uspava bebu koja je neprekidno plakala.

Fobo je prišao i preuzeo bebu iz njenih ruku, pokušavajući da je uteši. - Znam da je teško, ljubavi. Ali proći će. Svi kažu da je ovo najteži period, ali proći će. Naše bebe su zdrave, to je najvažnije. A i ti si u top formi, nisi kao druge babe.

Svaka noć bila je borba sa umorom, ali svako jutro donosilo je novu snagu. Elvira je nalazila utehu u svakodnevnim ritualima, poput dojenja i uspavljivanja, osećajući kako se polako povezuje sa svojim bebama na način koji je bio dublji od svega što je mogla da zamisli. Uprkos nervozi i iscrpljenosti, svaki njihov osmeh, svaki mali napredak, bio je kao svetlo na kraju tunela.

Dok su se polako prilagođavali novom ritmu života, Elvira je osećala kako joj se snaga vraća. - Pogledaj ih, Fobo. Pogledaj kako rastu - rekla je jedne večeri dok su bebe mirno spavale u svojim krevecima.

- Oni su naša mala čuda - odgovorio je Fobo, prilazeći joj i stavljajući ruku oko nje. - Zajedno ćemo proći kroz sve ovo. Nismo sami. Idi lezi sada, spavaj. Biću ja pored njih noćas.

- Ali bio si i prethodne noći.

- Nema veze.

- Fobo, iscrpljen si.

- Ti si više iscrpljena. Mučila si se dok si bila trudna, imala si težak porođaj, noćima ne spavaš, dojiš obe bebe. Molim te, želim da ti olakšam. Okej?

- Fobo ne znam šta bih bez tebe... - prišla je i zagrlila ga.

- Ni ne treba da znaš. Uvek ću biti tu - poljubio je u kosu.

- Obuci svoju svilenu spavaćicu i utoni u san. Sanjaj nešto lepo. Sanjaj Diznilend i ostale destinacije koje ćemo da obiđemo.

- Bili smo u Diznilendu. Tamo si me zaprosio, dečače.