Nocas su ogromne pahulje užurbano lepršale po vazduhu praveći čaroliju oko sebe,
igrajući najlepsi večernji ples-
a pritom štrikale topli vuneni džemper -
kako bi ugrejale travke, cveće i drveće oko sebe.Kada bismo mi plesali,
isto ovako,
neki ljubavni tango,
uz ritam vetra,
sihronizovano sa pahuljama,
ostavljajući mnoge tragove u snegu.
Osmesi,
rumeni obrazi,
para na usta od hladnoće dok izgovorimo po koju ljupku reč.
Telo i ruke su nam prepletene
dok uzivamo u momentu,
a na samom kraju našeg performansa
da se i slatko poljubimo.Pritom da mi grejes ruke,
u svom džepu,
dok se ja pravim da mi je veoma hladno,
kako bi me za nju držao,
pa zagrlio
do besvesti me milovao,
i tako me grejao,
dok šetamo po keju i parku,
a pritom mogli bismo opet da zaigramo
i ostavimo još neke isprepletane tragove u snegu.Pahulje.
Mesec.
Noć.
Muzika vetra.
Ti i ja.
Kakvo bogatstvo od Gospoda.Ima li ista lepše nego da ostavljamo zajedno tragove po snegu, krojeci nezaboravne tople uspomene.