Uvod

1 0 0
                                    

Alisa
Šapnuto pitanje me je probudilo iz sanjarenja.

„Misliš da će biti u redu?"

Pogledala sam ulevo, gde je sedela Nevena. Ruke su joj drhtale, a oči su joj bile crvene od plača.

Moram da je utešim.

„Naravno da hoće. Pa to je naša Emi." Držala sam je za ruku i naslonila glavu na njeno rame. Obema nam je to trebalo. Osećaj sigurnosti. Da je u redu. Da smo ovde zajedno. Da će uskoro i ona biti tu, sa nama.

Viktor, Emilijin stariji brat, stalno je obilazio sobu i nešto mrmljao za sebe.

Bilo je čudno videti ga stresiranog. On je bio najstariji u našem društvu i uvek je bio smiren, tih i brižan.

Pa, ko ne bi bio stresiran kad čuje da mu je sestra upucana i da se doktori bore za njen život? Pogledala sam udesno i videla Luku i Marka.

Luka je Emilijin dečko. Poznajemo se još od pete godine i Luka i Emilija su se uvek dopadali jedno drugom. Pre dve godine, Emi je priznala svoja osećanja i počeli su da se izlaze.

Samo je buljio u pod, oči su mu bile prazne. Ko zna šta mu se vrzma po glavi?

Marko je izgledao nemirno. Dodirivao je vrat i kosu i tako dalje. Nokti su mu bili svi izgrizeni. Loša navika koju je preuzeo od svoje sestre.

Verovatno je osetio moj pogled, pa je okrenuo glavu prema meni i skenirao me. Kao da je pokušavao da vidi šta osećam. Zašto je to radio?

Čekaj, zar to nije ono što sam ja radila celo vreme sa njima?

Malo se nasmešio. Bio je to slab osmeh, ali osmeh koji je trebalo da me uteši.

„Jesi li u redu, Al?" „Da." Okrenula sam glavu. Kako mogu biti u redu? Sve u vezi sa ovom situacijom tera me da plačem i vrištim.

„Biće ona u redu. Obećala je da će nam večeras praviti palačinke. Može da se pravi da neće, ali oboje znamo da ona uvek ispunjava obećanja."

Sad je pokušao da se nasmeši. Bio je u bolu, a videti ga takvog, videti sve u ovoj sobi takve, nateralo me da puknem. Počela sam da plačem. Svaka suza koju sam zadržavala od trenutka kad smo saznali vest, od kad su nas njihovi roditelji dovezli dovde, od kad sam pomislila na sve najgore scenarije.

Brzo sam bila uvučena u zagrljaj Marka i Nevene, dok mi je Luka davao maramice, a Viktor sedeo sa nama, u svom "stariji brat" modu.

„Rekla je da će se brzo vratiti. Zašto nije jednostavno dozvolila da idem sa njom?!" Sada sam plakala još više, a vid mi je postajao mutan. Disanje mi je postalo teže. Nisam mogla uopšte da dišem.

Marko i Nevena su sada oboje nešto govorili. Nisam mogla da razaznam štanu početku.

„Diši, Al, diši. Hajde, diši sa nama." Oboje su uzimali duboke udahe i ja sam uradila isto. Posle nekoliko minuta smirila sam se, ali su me i dalje držali u zagrljaju.

Viktor i Luka su nas gledali tužno, a ja sam samo želela da se sve ovo završi. Htela sam da doktori izađu i kažu nam da je u redu i da će za nekoliko dana biti kod kuće. Htela sam da je vidim i grdim, ali pre toga da je čvrsto zagrlim. Sve što sam želela je da ovo bude samo još jedna njena glupa šala koje je stalno pravila.

Prošlo je još neko vreme i njihovi roditelji, Mina i Fred, su se vratili. Kada su čuli da je Emilija u bolnici, Mina se srušila na tlo i morali su i nju lečiti.

Onda je iznenada doktor izašao i pozvao roditelje. Imao je prazan izraz na licu.

Svi smo ih gledali, a ja sam osetila jezu u trenutku kada je Mina pala na kolena i počela da vrišti. Fred je samo stajao tamo, gledajući doktora bez ikakve emocije u očima.

„Mama!" Viknuo je Marko i potrčao ka njoj zajedno sa Viktorom.

Nas troje smo ostali pozadi, zbunjeni.

„Šta se, zaboga, dešava?! Kako je?" Luka je odjednom pošao prema doktoru.

„Žao mi je, ali ona nije preživela."

Nije...šta?

ZauvekWhere stories live. Discover now