Pokušavam da otvorim oči, kapci su mi teško poput olova. Sećanja na prošlu noć dolaze iz malog mozga, vraćam film unazad. Smejem se samoj sebi i svojim glupostima. Gledam na sat, 17:27. ŠTAA VEEĆ? Skačem iz kreveta, oblačim šta stignem vrtim se u krug kako bih se setila šta trebam da ponesem, stavljam svakodnevni majkap i istrčavam iz stana pravac kod Ine na kafu, 'jutarnju' posle dugo, dugo vremena, tačnije ovo nam je prva kafa jer kada se odselila odavde bile smo veoma male za unošenje kofeina u organizam.
-Oduvek si bila tačna što se tiče vremena, 5, 6 sati kašnjenja je kod tebe tačno na vreme. Kaže mi dok je otvarala vrata.
-Pa znaš me, izvini neće se ponoviti.
-Bolje ćuti, znam da hoće!
Prasnule smo u smeh.
-Pa odavno te nisam videla, preselila sam se u Beograd i od tada ni traga ni glasa od tebe 4 godina je prošlo dobro se i sećaš gde mi je kuća, šta se sve izdešavalo u tvom životu, ispričaj mi želim da znam sve!
-Odakle da počnem koje sranje prvo da ti pričam?
-Počni ispočetka, najbolje je tako, pričaj mi prvo o porodici, kako su tvoji?
-Moji?
Ispila sam gutaljaj vrele,jake, gorke kafe i zapalila cigaretu.
-Hah..Pa...
