Uskoro ce izaci sunce, a moje oci se jos nisu sklopile nocas. Nedostajem im neko, nedostaje im neko sad kao nikad, kao nekad. Nedostaje im on. Nedostaje im gledati to prelijepo bice. Nekad je ono bilo sve sto su voljele posmatrati. Otkako su upoznale njega moje oci su prestale uzivati u izlazcima i zalazcima sunca, u zvijezdama, u mjesecini, u pogledu na ptice ili macke. Sve je to postalo nebitno, moje oci su vidjele samo njega. A sada, kada je otisao, mogu samo da zamisljaju. Cak iako nije tu, redovno ga vidjam. Dok sam sama, ujutro kad ustanem i navece tik jedan momenat prije usnem - zamislim ga i pogled mi se zamagli od suza koje banu. Vidjam ga i kad sam u najvecoj guzvi, dok radim bitan test, ili dok jednostavno setam ulicom punom ljudi. Moje oci njih kao i da ne primjecuju, sve sto vidim je on. A cinjenica da nije moj cesto ih natjera da zasuze. I tako vec duzi period, redovno ga zamisljam tu, da je pored mene, da je moj. I redovno zaplacem, jer znam da nije, da nema vise sansi, da smo ubili nasu nadu da nekada ponovo on i ja budemo mi. Izgleda da sudbina nije bila na nasoj strani.
