Put kroz Trnje

I

Nalazim se negde daleko. Na plaži. Plaži koja ima kristalno beo pesak... Ostrva koja se nalaze u Karipskom moru stvorena su za odmaranje i relaksaciju. Ostrvo Aruba, na kojem se trenutno nalazim, je neprevaziđeno. Nalazi se na 25 kilometara severno od obale Venecuele. Na Arubi se nalazi oko 100 hiljada stanovnika. Svi oni su mnogo gostoljubivi i odnose se prema vama kao prema Bogovima. Razmišljam da se ovde skrasim. Ali baš. Da zaboravim na sve što mi se izdešavalo i da započnem neki novi život. Onako, da budem fin prema drugima, da ne razmišljam previše o nasilju i da izbrojim do 10 pre nego što kažem nešto ili ne daj Bože uradim nešto gadno. S obzirom na novac koji sam stekao za ovih 20 godina, mogao bih ovde provesti citav život, upoznati neku finu devojku, stvoriti porodicu i sve što ide po redu.

Sa svojim prijateljima se retko čujem. A i kad se čujem, pričamo šifrovano. Nikad ne znaš da li te i dalje prate. Uglavnom pričaju o lošim stvarima koje prate živote ljudi koji su ostali u ovom poslu. Da sam znao da ranije mogu izaći iz svega ovoga, rado bih pristao na to. I ovako rasejani svuda po svetu i dalje smo ekipa. Brinemo jedan o drugom. Raspitujemo se kako se ko snašao, da li je zdravstveno dobro, treba li mu nekakva pomoć. Priča se uvek završava pitanjem o mom bratu. On je zajedno sa mnom ovde. Na ovom prelepom ostrvu. Svaki dan, po ceo dan, sedimo i pijemo koktele, gledamo ovdašnje prelepe devojke, pričamo o situacijama u kojima smo bili. Odrastali smo u veoma teškom vremenu i u teškim uslovima. U to vreme, zavladala je nekakva novčana kriza. Naši roditelji su strepeli iz dana u dan, kako će odgajiti i odškolovati svoje sinove, jer su im se smešili otkazi u firmama u kojima su radili. Teško vreme, a teški i ljudi. Čini mi se da kada bih rekao nekom, malo povišenim tonom, dobar dan, da bih istog trena dobio batine. Brat i ja smo uvek gledali da zaradimo neki dinar, kako bi olakšali situaciju svojim roditeljima koji su već biti u problemima do guše. Kosili smo dvorišta, iznosili stari nameštaj iz kuća ili stanova, radili na gradjevini... Sve to nam nije ni malo padalo teško, jer smo imali jaku volju. Mnogo puta smo kući, posle napornog dana, dolazili srećni, kako bi se pohvalili svojima da smo sami zaradili za svoj džeparac. Oboje bi ubrzo uronuli u plač, jer su mislili da su nesposobni i da ne mogu da pruže svojoj deci nešto najpotrebnije. A nama dvojici je najbitinije bilo da smo svi živi i zdravi i da imamo gde da prespavamo.