I'll be your soldier

Skype

Upalila sam kameru i čekala njega. Nakon par sekundi je i on se uključio.

„Hej." Rekao je.

„Hej, pocrnio si." Komentirala sam. U pozadini sam mu vidjela sobu.

„Kako neću kad tu sunce stalno prži, a ja sam stalno vani." Požalio mi se i pokazao mi ruke.

„A jadničak. Kako ćeš se osramotit kad na ljeto dođeš sav preplanuo na more." Rugala sam mu se.

„Pa šta. Zato ćeš ti biti mali Englez."

„Ja neću biti Englez. Dobit ću i ja boju dok ti dođeš." Odgovorila sam.

„Ne bih se baš kladio. Nikad nisi imala neku boju."

„Kako ti to znaš?"

„Pa imam oči. Viđao bih te po selu ili na događajima. Nisi tako nevidljiva kakvom se smatraš."

„Stvarno? Ajoj, tko zna što si tada mislio o meni."

„Pa ništa posebno, uvijek si mi bila simpatična, ali neznam. Nekako drugačija od drugih."

„No vratimo se u sadašnjost. Kako ti je gore?" upitala sam ga ne želeći kopati po prošlosti. Možda bi saznao da sam od malena zacopana u njega.

„Pomalo dosadno. Nedostaju mi naša pričanja i šale." Rekao je te pogledao u tipkovnicu, mislim.

„I meni." Odgovorila sam te smo se par trenutaka gledali.

„Tužna si nekako. Što je bilo?" kako je samo shvatio. Pokušala sam od početka glumiti da sam potpuno sretna, no jako me pogađa sve ono u školi.

„Ma ništa bitno. Škola je naporna." Pokušala sam slagati.

„Jesi sigurna? Vidim ti u očima da si nekako tužna."

„Pa znaš cijelu priču o Deanu i njegovom pokušaju...."

„Znam, ne trebaš to izgovoriti."

„E pa cijela škola je saznala i sad sam ja kao neki krivac za neke, neki me sažalijevaju. No većina me ogovara. Teško mi je biti na odmoru s njim jer stalno nas gledaju, čujem šaputanja i jednostavno mi ide na živce."

„I što onaj tvoj kaže na to?"

„Ništa i to me nervira. Jedine izlike su mu: ljubomorni su, već sutra će zaboraviti, pusti ih na miru, ne slušaj ih. Ide mi na živce što je tako ravnodušan."

„Pa reci mu da te smeta. Ponovi mu sto puta ako treba. Da sam ja na njegovom mjestu..." morala sam ga prekinuti. Nemam snage slušati njegove žalopojke.

„Eh, da si ti na njegovom mjestu bilo bi bolje i ne bi nas toliko ogovarali. No, nema veze. Zaboravit će se i ovo."

„Ti si ta koja biraš. Ja ti kažem da ću te čekati jer si vrijedna toga. I ne brini, vrijeme će pokazati." Rekao je te se nasmijao.

„E to je moja izlika. I istinita je." Taman kad sam to rekla zazvonio mi je mobitel. Dean.

„Aj pričekaj, samo da se javim." On je samo kimnuo glavom.

„Hej, Dean." Javila sam mu se.

„Hej, što radiš? Zovem da ti čujem glas." Počeo je pjevati sa svojim užasnim glasom. Ne kažem da ima ružan glas, nego ružno pjeva.

„Bez pjevanja molim te, ne želim oštećenje bubnjića." Rekla sam, a Adam je to čuo i počeo se smijat onako kako samo on zna.

„Tko je tamo? Netko se smije u pozadini?" odmah je upitao.