Izgubljena sećanja

Uvod

12.01.2000.

-Neka neko pozove hitnu!

Vikali su jedni na druge, ali niko nije ništa učinio, samo su nepomično stajali i gledali, moleći jedne druge da pozovu pomoć, da pomognu bespomoćnoj devojčici koja je ležala na hladnom betonu, drhtajući dok joj je krv lagano klizila niz lice. Kao da nije bila dovoljna kazna to što je zimski vetar bez mislosti milovao njeno bespomoćno telo, kao da nije billo dovoljno to što su snežne i ledene pahulje igrajući svoju veselu igru bezobrazno se spuštali na njeno već bledo i smrznuto lice. Ljudi su i dalje stajali oko nje. Niko joj nije prilazio, svi su se pitali šta se desilo, zašto je u takvom stanju? To malo dete...

Te zimske noći, čovek u crnom mantilu stojeći udaljen od mase ljudi probi se do nje. Znao je da ovo nije ono što mu je naredjeno, da će se zbog ovoga kajati, ali šta je mogao? Da je ostavi da umre na ovakvoj hladnoći. Nije mogao da je glada takvu, bespomoćnu i malu. Sažali se i spuštajući se u čučanj polako pruži svoju ruku koju je prikrivala kožna crna rukavica i pomilova je po obrazu sklanjajući pramen njene svetlo smedje kose i brisajući krv, ujedno otkrivajući njeno prelepo i nežno lice, sad već bledo i promrzlo. Njene majušne usnice su drhtale i tiho izgovarale nešto. Čovek u crnom mantilu se saže još više kako bi čuo šta devojčica govori.

-Molim vas, spasite me.- jedva prošaputa i zadrhta. Nije čekao više ni minuta, znao je šta mu je naredjeno, ali odlučio je da zanemara to. Ona nije ništa zgrešila da bi ovako patila. Mislio je u sebi.

Čovek brzo skide mantil i oseti nalet hladnoće. Zadrhta i njegovo krupno i mišićavo telo. Kada njegovo telo beše suočeno sa hladnoćom shvatio je koliko je zapravo ta mala devojčica hrabra i jaka kada sve do sada nije posustajala nego se i dalje borila i bori se za svoj život. Podiže je malo i obgrli je mantilom. Znajući da ne sme dugo da se zadržava on podiže devojčicu i dade je jednom gospodinu u žutoj jakni. Devojčica u tom trenutku izgubi svest.

-Zovite hitnu!- reče dubokim i oštrim glasom. Okrete se i pogleda u neodredjenom pravcu, zatim vrati pogled na tog čoveka sa žutom jaknom i klimnuvši glavom ode. Taj gospodin je par minuta gledao začudjeno, a zatim brzo izvadi mobilni i pozva hitnu. Ipak je detetov život bio u opasnosti.

Za par minuta začula se sirena i hitna pomoć je stigla. Prihvatili su devojčicu i nežno je položili na krevet, jedan od njih joj je izmerio puls. Gubili su je. Puls je naglo slabio, srce slabašne devojčice se borilo sa hladnom zimom koja ovlada njenim krhkim telom. Morali su brzo da je prevezu u bolnicu, morali su da je spasu, to je posao lekara. Brzo su krevet stavili u kola i zamolili čoveka sa žutom jaknom da udje zbog potrebne dokumentacije. Napočetku nije hteo, ali jedan pogled mu se omaši i pade na nju, sažali se i pristade. Sirena na kolima hitne pomoći razbijala je tišinu noći, ljudi koji su prolazili skoro pustim ulicama zastali bi i pogledali u pravcu kola, pogledom ga ispratili i kao da se ništa nije desilo nastavili svoj put.

U ambulanstkim kolima nalazili su se čovek u žutoj jakni po imenu Antonio i medicinski brat koji je neprestano bdio nad devojčicom. Ušuškao ju je u ćebe i stavio masku za kiseonik. Iako je nisu poznavali, molili su se za nju, molili su se da to malo stvorenje preživi noć, da dočeka sutra. Da je obasja sunce i na licu ponovo zasija prelepi i nevini dečji osmeh. Šta li je učinila? Zašto joj se ovo dešava? Ona je tako mala. Pitali su se, govorili su, molili su...

Ubrzo je hitna pomoć stigla do odredjene destinacije - bolnice. Put do bolnice trajao je svega petnaest minuta, ali se činila kao večnost. Večnost koja nema kraja. Kolima su pritrčale medicinske sestre. Pažljivo su je izneli iz kola i utrčali unutra. Doktori su se organizovali i tačno i precizno radili svoj posao.