Smrt

48 2 1
                                    

Pulover mi je bio bijele boje.Temperatura je pocela padati.Stojim u sobi ispred prozora i pomatram kako prve pahuljice padaju.Bio je to 16.decembar.Dan kada sam sve izgubila,kada sam izgubila cijelo svoj zivot.Moje mame vise nema otisla je na bolje mjesto.Proslo je vec 5 dana odkad je nema sve je brzo proslo.Ispricat cu vam sta se dogodilo 15.decembra: Bilo je hladno jutro mama je spremala dorucak svi smo sjedili za sto u potpunoj tisini.Bila je subota dobro se sjecam.Zvonio je telefon i ja sam se javila : " Da li je gospoda  Zusak tu? "
Kad sam cula doktorov glas prepala sam se,ali jos vise kad je trebao moju mamu."Ehm , da naravno." Zamucala sam i viknula mamu da dodje , uzela je telefon iz ruku i javila se.Pricali su par sekundi,sva je blijeda postala,osmijeh sa lica je nestao."Mama sto se dogada?" Priklopila je slusalicu i uzela me za ruku i rekla da sjednem.Sjedili smo svi za stolom ona me je pogledala svojim plavim ocima."Doktor je zvao.Nalazi su gotovi." Tata i ja smi gledali u nju i cekali odgovor.Nije rijeci izustila."Mama?"
-Doktor me zvao.Nalazi su losi trebam odmah u bolnicu. Tata je odmah skocio i cvrsto je zagrlio."Sto god da je uspjet cemo,jel tako duso?" Mama je ostala u zagrljaju i kimala glavom.Ja sam bila sva blijeda,zeludac mi se okrecao.Otisli su u sobu da spakuju stvari a ja sam razmisljala kako bi nalazi mogli biti."Idem i ja.I ja idem sa mamom." Tata me poljubio u celo i rekao da ostanem tu.Mama je nosila torbu i prisla mi: " Sve ce biti uredu ostani tu,volim te." Poslusala sam ih ostala u kuci a oni su na putu bolnici.Ostala sam na kaucu gledajuci tv pokusala sam malo skrenuti misli sa toga.Nakon sat vremena tata se vraca kuci.Mama nije bial tu.Otvorila sam vrata i krenula prema njemu i cvrsto ga zagrlila."Gdje je mama?"
"Nazalost ostala je u bolnici,mora ostati na pretrage." Nije me mogao pogledati ne znam zasto ali je bio cudan.Dan sam provela sasvim normalno u sobi.Citala i slusala muziku.Brinula sam se za mamu ali niko da mi odgovori.Tata ne zvao da sidem.Sisla sam niz stepenice atmosfera u dnevnom je bila jako mirna.
"Ne znam kako da ti ovo kazem.Ovo je nesto najgore u zivotu.Moja mala Sara.."
"Tata sta se desava? Gdje je mama? Zasto mi nista ne govoris?" Sjedio je mirno,oci su mu zasuzile a ruke nije mogao drzati mirno.
"Mama nije uredu.Bolesna je jako.Nece prezivjeti.Izvini Saro." U tom trenutku se rasplakao,a meni se zeludac okretao i ponavljale se iste rijeci u glavi " nece prezivjeti." Moja mama.Moj heroj.Moj svijet.Ona umire.Ustala sam sa kauca i rekla da zelim u bolnicu odmah.Sjela sam u auto plakala sam,jecala.Nisam sebi mogla doci.Nije moglo biti istina.Stigli smo u bolnicu nakon 10minuta.Trcala sam joj do sobe,stojala sam nekoliko sekundi pred vrata cisto da joj zapamtim lice.Da zapamtim taj osmijeh.Usla sam unutra i zagrlila je.Plakala je nije mogla izdrzat , nije me pustala.
"Zasto mama,zasto?" Propustila sam nekoliko rijeci kroz plac.Pricale smo dugo , tata je sjedio sa nama, pricali smo o zivotu o tome koliko se volimo.Zaspala sam joj na grudima.Ujutru sam se probudila a ona me milovala po kosi.
"Dobro jutro zlato." Njen osmijeh i plave oci.Natjeraju te da se nasmijes.
"Jutro mama,jesi gladna? Donjet cu ti nesto.Gdje je tata?"
"Tata je u kuhinji otisao je po hranu,a ti mozes otici po caj nam." Poljubila me u celo a ja sam je samo zagrlila.Ustala sam iz kreveta i otisla setat po bolnici trazeci kuhinju.Napokon sam je nasla i vidjela sam tatu.Nosio je hranu a ja sam pozurila da uzmem caj.Doktori su trcali u hodnicima okrenula sam se i vidjela da idu u sobu moje mame tata je  ispustio tanjur i krenuo za njima.Nekoliko sekudni sam stojala mirno i onda krenula za njim.Mojoj mami je bilo lose.Rekli su nam da cekamo ispred sobe.Nismo znali sto se dogadja umirali smo od znatizelje sta se dogada da li je dobro.Nakon pola sata je izasao doktor.
"Zao nam je.Pokusali smo je spasiti.Ali se stanje pogorsalo."
Svijet mi se srusio.Ostala sam bez teksta.Tata je razgovarao doktorom o necemu a ja sam uletila u sobu.Stvarno je umrla.Uzela sam joj ruku i zaplakala.Doktori su me izveli da se smirim.Tata me odveo kuci.Nisam uspjela ni da se oprostim od nje.Taj dan cu zauvijek pamtiti.Nista vise nije isto.16.decembar dan kad je sve krenulo naopako.

Sreća nije skupaWhere stories live. Discover now