Lost But Found

1. Part

Ella's P.O.V.

"Požuri!"
"Opusti se! Skoro sam gotova." viknula sam Marcu.
Stegnute vilice, čučeći u mraku ispisivala sam poslednje slovo 'a', dok je Marc kraj mene držao baterijsku lampu. Glasovi su nam odjekivali praznim hodnikom. Snop svetlosti koji je osvetljavao natpis zaigra kada se Marc nasmejao.

Čuvši iznenadan, oštar zvuk, oboje smo poskočili. Iznad nas svetla najpre zatreperiše, obasjavši odmah zatim čitav školski hodnik. Kraj vrata stajala su dva muškarca u uniformama. Polako sam spustila sprej ne skidajući prst s prskalice, zbog čega se slovo suludo prelilo s vrata direktorove kancelarije na prljavi linoleum.

"Beži!"
Izgovarajući tu reč, već sam letela niz široki hodnik, dok su gumeni đonovi mojih martinki odjekivali pustim hodnicima škole Brikson hil. Nisam se osvrtala da proverim da li je Marc iza mene.

Nisam znala gde su ostali, ali ako Thea opet uhvate, otac će ga odrati. Punom brzinom skrenuvši za ugao, potrčala sam mračnim hodnikom. Na njegovom suprotnom kraju uočila sam zelenkasti sjaj oznake izlala za slučaj požara. Jureći ka slobodi, osetila sam novi nalet snage. Uspeću. Izvućiću se ovaj put.

Naletevši na dvokrilna vrata, snažno ih gurnem, sa nadom da prolaskom kroz ta vrata dolazim do moje slobode. Nisu se ni pomerila. Ponovo sam ih gurnula ali su zaključana. Prokletstvo! Grozničavo sam se osvrtala oko sebe u nadi da nađem izlaz. Između mene i glavnog ulaza stajali su policajci. Mora da postoji jos neki izlaz. Mora! Uzdahnula sam i pokušala da se smirim. Glasovi i koraci kretali su se u mom pravcu. Naslonivši ruke na kolena, pustila sam glavu da klone između ramenâ. Nije moguće da će ovo ovako da se završi. Roditelji će me ubiti. Treće hapšenje za godinu dana? Bilo je dovoljno strašno što su me prebacili u ovu nedođiju od škole. Kuda će me sada poslati? Krenula sam ka policajcima. Ovo je suludo. Međutim, vrata jedne prostorije su se otvorila. Ostava. Ostavljaju ostavu otključanu a prazne učionice zaključavaju? Ovom školom upravljaju retardi. Ispred vrata cula sam glasove. Samo budi mirna, samo budi mirna. Pokušala sam da se smirim brojanjem.... Dvanaest, trinaest, četrnaest....
Međutim nije pomoglo. Osećaj zarobljenosti u betonu gde ne može da diše, postepeno me je gušio. Počela je da me hvata panika. Pluća su me pekla od nedostatka kiseonika. Počela sam da vičem za pomoć, sve dok nisam utonula u duboki mrak..

***

Sve što se nalazi oko mene je mrak. Mrak i samo mrak. Pokušavam da kažem nesto, ali glasa kao da nemam. Odjednom, ugledala sam jednu svetlu tačku. Počela sam da trčim ka njoj. "Neee!" vikala sam i trčala ali reči nisu izlazile iz mojih usta a svetlost kao da se udaljavala. Odjednom, čujem jedan predivan, dubok glas. "Ostani mirna Anđele. Sve će biti u redu" rekao je taj glas. Ponovo padam u tamu.

Pokušavam da ustanem ali kao što rekoh, pokušavam. Sve oko mene je mračno i samo čujem zvukove oko sebe. Ne mogu da se pomerim. Opet taj glas.. vrzma mi se po glavi. Anđele? Samo se sećam dva okeansko plava oka kako me gledaju ocima punim brige i dobrote. Ali naravno, to je samo san..

Writer's P.O.V.

Samo san? Ne bih rekla. Ono što Ella ne zna, ne znate ni vi. Vi ćete saznati kada bude bilo vreme, isto kao i Ella. Možda je ovo sve samo iluzija, nečiji san, ili 'pak puka realnost. Momak okeansko plavih ociju... Postoji li? Videćemo..

--------------

A/N

Nemam šta da kažem sem:
vote, comment, have fun and enjoy!