× as if no one ×

chapter II

Jutro je,budi me izlazak sunca. Svetlost se odbija o prozor,ide je pravo u mene. Polako se budim i izvlačim iz toplog kreveta. gledam na sat i vidim da je 8.30 AM. Izvadim veš i odeću iz ormana i krenem u kupatilo da se istuširam. Osećam se kao da sam celu noć igrala odbojku,osećam se umorno.Idem ka kupatilu,uzimam 'bath bomb' i stavljam je u kadu napunjenu vodom.Skinem odeću sa sebe i uđem u kadu. Relaksiram se tako oko 15 minuta,dok uživam u pesmi 'Sorry - Justin Bieber '.

- Is it too late now to say sorry?'Cause I'm missing more than just your body, oh is it too late now to say sorry?Yeah, I know-oh-oh, that I let you down...... - pevala sam.

- Dobro jutro lepotice,jesi li se naspavala? - začuo se glas moje,dobro raspoložene,mame. Bila je nekako sva vesela i zadihana. Uvek je bila takva.Ugasila sam muziku i obratila joj se.

- Dobro jutro mama,jesam a ti? - odgovorila sam joj dok sam širila svoj osmeh od uva do uva. Ona se nasmejala i klimnula glavom.

- Probudi ovo dvoje,a ja idem da nam stavim nešto za doručak.Tata je na poslu,sami smo. - naredila je tihim tonom. Nikada nije volela one prilike kada je morala da se razdere. Bila je previše nežna i blaga prema nama. Ipak,majka je to. Odjurila sam do Ameli-ine sobe. Upala sam kao da sam nekakav pljačkaš a ne sestra koja je došla da je probudi.Prišla sam njenom krevetu i počela da je drmam, nisam joj ništa uradila ne brinite se. Samo sam je pomerala levo - desno dok se ona nije razbudila.

- Ustaj,mama je rekla da siđemo dole po večeru. 'Ajde,požuri obuci se. - govorila sam dok je ona žurila da ne bi propustila doručak. Amelia je stalno nešto jela,stalno. A kad nije jela tražila je šta će jest'. Obukla se i potrčala niz stepenice. Otišla sam do Charlie-eve sobe da ga probudim.

- Jesi li gladan? - upitala sam znatiželjno dok sam ga gledala i čekala odgovor.

- Jesam. - odgovorio je. A ja nisam mogla da izdržim,nisam mogla da sakrijem tu moju znatiželju te sam ga odmah pitala;

- A jesi li se naspavao? - upitala sam šireći svoje zenice. Buljila sma u njegove oči i čekala da nešto kaže. Ne znam zašto sam bila ovako uzbuđena,nije se dešavalo ništa posebno.

- Nisam,ne mogu da jedem. Mrzi me da ustajem. Jedite vi ja ću kada ustanem. A sad me pusti da spavam. - rekao je iritantno. Pogledala sam ga,namrštila se i napustila njegovu sobu. Drhtavim koracima sam silazila niz stepenice, kao da oka nisam skolipila. Videla sam da je nameštaj već raspoređen po sobama. Ušla sam u dnevnu. Mama je stajala ispred električnog šporeta. Moglo se čuti kako pevuši nešti dok kuva špagete. Do mene je dopirao miris svežeg sosa od paradaj'za. Mmmm,predivno miriše. Krenula sam ka mami da uzmem špagete da bih počela sa jelom. Mama me je pogledala i upitala smešeći se.

- Gde je Charlie? Amelia je otišla da kupi neka peciva.

- Rekao je da nije gladan,ostao je da spava.Kada ustane ješće. - odgovorila sam joj.

- Oh,ceo život on preskače doručak. Kad malo bolje razmislim,on i inače preskače da jede sa nama. Škola je za 8 dana. Ideš danas do shopping centra da kupis sebi odeće i neštod pribora za školu. - nagovarala me je. Nisam volela da idem u shopping sama, mislim nije da me je bilo strah,ali nikako to nisam podnosila.

- Važi,čim se malo odmorim. - ma ići ću šta me briga. Malo da vidim grad i da se usput zabavim kupujući.

(...posle odmaranja...)

Šetala sam ulicama Sidneja dok su ih obasjavali sunčevi zraci. Zgrade visoke oko 20 metara pravilu su jako male senke jer je sunce već bilo na 'sredini' neba. Stanovnici Sidneja su bili prelepo obučeni, elegantni bez i malo vulgarnosti. To mi se mnogo sviđa kod njih. Išla sam tako i razgledala izloge,a odjednom me je nečija ruka zgrabila i oduzela mi vazduh tako da sam bila onesvešćena.