Katarina P.O.V.
Otvaram oci. Belina zida. Ali moj zid nije beo? Sta je ovo? Gde sam ja to? Osecam bol u glavi i mucninu. Pomalo se vracam sebi. Izgleda da sam sinoc, malo vise popila. Malo vise.
Odjednom osecam, nekakvo disanje iza mojih ledji.
Verovatno, da je i Sandra malo vise popila, pa smo sada ovde u sobi. Okrecem glavu, da vidim kako je ona i ugledam muskarca, crne kose, sa strane malo krace. Oci su mu zatvorene. Nosi crnu duksericu i crne pantalone. Na ostima i na nosu , je imao pirsinge, nesto najgore. Odmah vracam glavu. Ovaj prizor je bio potresan.
U nadanju da je ovo, samo san, gledala sam u beli zid. Sva ona belina, bila je previsa za mene. Ne, ovo nisam ja..nemoguce. Ovo nije moj zivot, ovo ne opisuje moj zivot.
Ne znam sta da radim.
Ne znam da li da ustanem? Mozda cu ga probuditi? Ja ne znam ni ko je ovo, nikada ga nisam ni videla u zivotu.
Ona belina zida, me je podsecala na pice. Suzdrzavala sam se da ne povratim. Bol u glavi. Da li moze gore?
Osetim, kako se njegova ruka otrgnula.
Sve vise drhtim, sve vise mi onaj strah prolazi kroz vene. Molim te Boze, samo da se nije probudio. Ne, nece me ni Bog izvaditi odavne. Osecam kako se podize. Opet sve postaje mirno. Nesto me tera, da ga pogledam. Opet okrecem glavu ka njemu. On zaprepasceno gleda u mene. Odmah vracam glavu i opet gledam u onaj beli zid.
Upravo, ovo nije moj zivot. I dalje se nadam, da je ovo samo san. "Ko si ti?", zacuo se njegov, grub glas. Cutala sam, ne zelim da zna ko sam ja. Iako smo se sigurno, samo ljubili i onda dosli ovde legli i zaspali oboje pijani. Nije odavde, to znam. Drhtavim nogama ostajem i sakrivam svoje lice od njega.
Brzo otvaram vrata i izlazim. Brzim korakom, silazim niz stepnica. Ruke mi drhte. Prilazim vratima i brzo obuvam cizme. Sve mi se cini teskim. Imam strah, da ce onaj momak sici dole. Brzo guram bravu. Ne uspeva. Vrata su zakljucana.
Nemam vremena. Prilazim prvom prozoru, otvaram ga i preskacem se. Odmah krecem ka kuci. Od straha, ubrzavam korake.
Nema sanse, da idem kuci. Ne. Skrecem u ulicu, gde zivi Sandra. Stajem, pored jedne bandere, kako me niko nebi video. U nadanju da nigde nema nikoga, vadim telefon iz torbe.
Otkljucavam ga i kucam Sandrin broj. "Sta je bilo?", uznemireno me upita. "Je l' si sama kuci?", upitala sam je tihim promuklim glasom. "Jesam, moji rade nocnu smenu, uskoro ce se vratiti. Sto?", zbunjeno me je upitala, nisam imala vremena za opsti odgovor. "Otkljucaj vrata.", rekla sam i prekinula vezu. Potrcala sam ka njenoj kuci, nisam mogla.
Stala sam u jedan sanac i pocela da povracam. Kada sam konacno prestala, krenula sam opet ka Sandrinoj kuci. Vukla sam se po putu. Nikad mi nije bilo ovako tesko.
A u mislima je bio, samo onaj momak. Ovo nije moj zivot. Nadam se da ga nikad necu videti? Majci sam rekla, da cu nociti kod Sandre, sto sada mozda nije ni bitno.
Izvucicu se kod nje, ali mislim da, da cu ovo pamtiti do kraj zivota. Jos uvek, ona jeza mi je prolazila kroz ruke. Oci su mi bile pune suza, a jecaj je dopirao iz mojih usti, trudila sam se da budem jaka. Ali to je nemoguce. Sta li ce on misliti na ovo? Zasto sam se uopste napila? Nista, vise nece biti kao pre. Juce, je bio tako lepo dan..zasto se ovo dogodilo? U daljini vidim Sandru, kako stoji pred vratima svoje kuce.
Brisem suze, rukavom od jakne. Trudim se da ih sprecim, pred njom. Otvaram kapiju i ulazim u njenu kucu. "Sta se dogodilo?", sokirano me upita. Nisam imala snage da joj odgovorim, cula bih onaj jecaj u glasu. Samo idem ka kupatilu i ne odgovaram.
Ulazim u kupatilo, a ona me prati i gleda. Navaljuje se na vrata, a ja stajem ispred ogledala. Na ogledalu, se samo vidi devojke, kojoj je maskara pokrila celo lice. Nije ovo prvi put, ali ovo je neki osecaj, koji je toliko ruzan i toliko, ne znam. Pustam vodu i spustam glavu kako bih se umila. Trljam lice vodom i gasim je, posle nekoliko minuta. Podizem glavu i pogledam se u ogledalo.
Dzabe, ovo se nece skinuti, kao ni ovaj moj teret sa duse. "Da li mislis da ces tako skinuti tu sminku?", nervozno je dopirao glas iz Sandrinih usti. Prilazi mi i ja joj malo pravim mesta, kako bi prosla. Otvara ormar i uzima tecnost za skidanje sminke, daje mi ga i ja ga naravno uzimam. Trljam lice, sa njim i konacno sminka se poce skidati.
Gledam u svoje krvave oci, koje su pune suza. Trpim bol u glavi. Ne mogu izdrzati.
Spustam glavu, ka lavabou i pocinjem povracati. Sandra nije odregovala. Ukljucujem vodu i opet se umivam. Uzimam peskir i brisem svoje mokro lice. Opet se pogledam u ogledalu. Nema vise sminke, nema vise sta da pokrije ovo bledo lice. Bledo, od ove muke.
Uzimam cetku, koja je stojala na ormaru. Pocinjem cesljati svoju umresnu kosu. Ne mogu. Sve vise me ovo izludjuje, pocinjem jako cesljati kosu, bez obzira na bol. Bol kao da mi prija. Kako sve jace cesljam, sve vise me boli. Bol tek nestade, kada mi kosa napokon bude razcesnjana. Malo bolje izgledam, ali bleda sam kao vampir. Izlazim, bez pogleda na Sandru, koja je stojala na vratima. Ulazim u dnevnu i sednem na kauc. Ona mi donosi vodu i hleb.
Stavi mi na sto i samo sedne na fotelji, koja je bila ispred mene. Da li ona ocekuje, da to pojedem i popijem'Samo ce mi i dalje biti muka. Pa ja to ne mogu pogledati.
Ali ne mogu, gleda me kao da sam vukodlak. Ne mogu da to trpim. Uzimam onu vodu i pijem na silu. Ostavljam casu. Jos uvek me onako gleda. Uzimam onaj hleb i jedem ga. Jedva ga zvacem, ipovracacu ga. Kada sam ga konacno pojala, opet se navaljujem na kauc i gledam u plafon. Imam osecaj, da cu se ispovratiti.
Glava, me uzasno boli. A tek one misli, koje mi prolaze kroz glavu...
"Da li sada mozes da kazes, sta se desilo?", moje misli je sprecio Sandrin glas. "Sta bih trebala, to da ti pricam?", upitam je tihim i promuklim glasom. "Mozda, znas?", kao da ju je strah bilo pitati. "Previse sam pila. I..i izgleda da sam se ljubila sa nepoznatim momkom. Nikad ga nisam videla u zivotu. Samo smo se ljubili i prespavali u istom krevetu. Nicega se ne secam. Ali nema veze, nikad ga vise necu videti.
Nije odavde. Mozemo li ovo sada da zaboravimo?", upitala sam je dok mi je suza brzo, prosla niz obaz. "Naravno.", rekla je. Uzela sam svoje stvari i uputila se ka kuci.
Ulazim u kucu. Majka mi je normalno postavila rucak i pitala me kao i obicno ona pitanja. Ja sam joj odgovarala, sa onim odgovorima, sa kojim cesto odgovaram.
Trudila sam se da sve bude normalno. Ispalo je normalno.
Ceo dan sam provela lezeci u svojoj sobi. Tek negde kasno, konacno sam zatvorila oci i zaspala. Tada nije imalo problema, samo u snovima nije imalo problema.
*
Budi me majcin glas, za budjenje. "Ajde, ponedeljak je!", vice i ja ustajem sa kreveta. Malo mi je bolje. Nekako i lakse mi je, jer znam da ga vise nikad necu videti. Pakujem torbu i konacno vracam kez na lice. Oblacim se i kada sam se skroz sredila, krecem u skolu.
Sastajem se sa Sandrom i idemo zajedno ka gimnaziji.
Zvoni za prvi cas. Sve je kao i obicno, svi se zezamo u odeljenju i ja sam zaboravila za ono od juce. Zato sto znam da ga vise nikad necu videti. Svakako on ni, ne zna ko sam ja.
Ni nikad nece, saznati.
Neko otvara vrata i svi se stisamo. To je nas razredni. Sav, onako srecan i smesan ulazi i zatvara vrata. "Kako ste deco?", upitao nas je. Svi naravno odgovaramo za "dobro". "Pa, super. Eto vidite, jeste da smo sada vec 3.godina, ali imamo novog djaka.
Nebitno je kako, nadam se da cemo se lepo druziti sa njim.", nasmejao se i izasao da ga dovede. Pitam se ko li je to. Cula sam da treba, da dodje. Sigurno neki bogatas, cim je nekako dosao u ovu skolu. Vrata se otvaraju i u ucionicu ulazi nov ucenik.
Ucenik, sa crnom kosom, sa strane malo krace. U crnim farmerkama i koznom jaknom. Sa pirsingom na nosu i ustima i jednom mindzusom na uvu. Plavim ocima.
Ne, ovo je nemoguce. To je on! Ulazi i staje. Pocinje da gleda u nas, svi su nekako srecni, jedino ja, jedino ja, ja, sam..
"Dobro deco, ovo je Andy. Eto, sada ce da udje profesor. A vi se upoznajte. Dobidjenja!", povikao je nastavnik i izasao.
Andy je poceo da seta ucionicom i da trazi slobodno mesto. Ja sam rukama prekrila svoje lice. Ovog puta, sam ja imala slobodno mesto. Zasto?
Opet mi se sve vracalo. Opet sam se lose osecala. Stao je ispred mene, a ja sam jos uvek drzala ruke, na licu.
"Je l' mogu da sednem ovde?", upitao me je.
