"Jedina moja,
Konačno skupih snage da ti napišem ovo pismo,ovu moju patnju koju držim u sebi već godinama.Od onog prokletog zimskog sumraka kada si me napustila, ja nisam svoj.
Sanjam te noćima, priviđaš mi se na poslu, tvoj glas čujem svuda. Čak i dok ptice cvrkuću, ja ne čujem cvrkut, već tvoj umilni glasić kako me doziva i govori mi: "Volim te".
A bio sam budala jer sam te ubio. Pratio sam naredbe Gospodara, mislio da si pretnja njegovoj ilegalnoj organizaciji, da ćeš nas uništiti. Nije to bilo bez razloga, tvoj otac je bio murjak, jedan od opasnijih, hteo je sve iz organizacije strpa u zatvor.
Bežao sam tvom ocu godinama, ostavljao mu krvave tragove sa mojim inicijalima i podsmevao mu se kada nije uspeo rešiti nijedan slučaj.
A to je bio moj posao, da mučim mlade devojke, a onda ih ubijem, ostavim ih na vidnom mestu i njihovom krvi napišem svoje inicijale. Posao je bio grozan, ali jedina, živeo sam od njega. Moj deda je to radio, onda moj otac, moj brat, pa ja. Porodično nasledstvo, morao sam.
A nisam to želeo. Nisam, neka me Bog kazni ako sam ikada pomislio o ubistvu. I dok sam kao mali od oca učio da držim pištolj, da mučim životinje, uvek sam bio loše. Ne mislim da mi je bilo loše u fizičkom smislu, već da mi je duša jecala i patila, a da me je savest ubijala. A tada sam bio samo dete, jedina.
Sa svojih osamnaest sam ušao u taj posao, radio ga i živeo poput cara, ljubio mnoge devojke, lomio im srca i sladio se njihovom patnjom. Ni sam nisam znao šta mi se događalo, ali bivao sam lošiji i lošiji, sve dok moje srce nije postalo toliko tvrdo, tvrdo poput kamena, a duša toliko crna, kao ugalj. I baš kao što si i mislila, postao sam bezosećajan. Valjda zbog posla, valjda zbog ljudi i njihovog uticaja na mene.
I onda sam te jednog zimskog praskozorja ugledao u borovoj šumi, kako sediš sama i čitaš knjigu. Kosa ti se uvijala na blagom povetarcu, ruke su ti drhtale od hladnoće, ali ti se nisi predavala, i dalje si čitala, i dalje si okretala stranice i smeškala se kao kakav sanjar.
Poželeh tada da ti priđem i upitam za ime, ali ne smedoh, plaših se tvoje reakcije. Kukavica bih, odustadoh od svoje zamisli i otiđoh u vikendicu kod društva.
Sledeći dan te ponovo ugledah kako čitaš na istom onom mestu i smeškaš se nečemu.
Od tog dana je počela moja opsesija tobom. Posmatrao sam te, pratio svaki tvoj korak, saznao ko si, ko ti je otac. Bio sam iznenađen tada, jer ti bi kćer mog najvećeg neprijatelja, ali kada je ljubav u pitanju, sve je moguće. Pa čak i ljubav između kriminalca i dobre i poslušne tatine i mamine kćeri.
U noći punog meseca odlučih da ti se javim, da te upitam za ime. Baš te noći je bilo punih mesec dana kako te posmatram, kako te uhodim.
Krenuh tada laganim korakom prema šumi, dok su mi se ruke tresle, a srce u grudima je lupalo kao ludo. Bio sam siguran da ćeš sedeti na onom starom i suvom boru i da ćeš čitati knjigu. Zato tada i krenuh.
Iako sam uvek bio samouveren, iako sam radio šta sam želeo, u tom trenutku punog meseca ja sam umirao od nervoze. Mislio sam da ćeš me oterati, da nećeš ni čuti moj glas, da ćeš pobeći.
Ali takođe sam se i nadao da ćeš odmah pasti na moj šarm baš kao i ostale.
Dok sam se tako borio sa svojim zlim mislima, već dođoh do onog istog proplanka na kojem sam te uvek viđao. Osmehnuh se i krenuh prema tebi, ali me zaustavi nečija crna kosa.
Videh tada njega, kako te čvrsto drži uz sebe i ljubi te, mrsi ti kosu, potvrđuje da si njegova. Nenormalan bes me savlada tada i ja poželeh da ga ubijem na licu mesta.
