London roud

"Spider's fault"

Sledeće subote je izbilo sve što nisam želela da priznam naglas.

Prošle nedelje me je Malkom pozvao na žurku Bekine cimerke. Žurka je u Bekinom stanu i Malkom je rekao da će svratiti. Medjutim, nije hteo da štrči pa me je gotovo molio da podjem sa njim. Stvarno se nisam radovala što ću ponovo videti Kama i Beku zajedno, ali pošto sam u mislima neverna Malkomu, to je najmanje što mogu da uradim za njega.

Te subote sam rano ustala jer nas je majka probudila razbijanjem praznih flaša votke u sudoperi. Stigla sam do nje pre nego što je napravila veliku štetu, stavila joj nekoliko flastera po posekotinama, grlila je dok je kukala kao beba i napokon prihvatila Kolovu pomoć da je vratimo u krevet. Nožni mišići joj otkazuju. Čudo je što još može da hoda. Kol i ja smo odustali od pokušavanja da je nateramo da se kreće i osetila sam grižu savesti kad sam videla pogoršanje.

Pokušavajući da se otresem tuge, pomislila sam da provedem subotnje jutro u čitanju, a Kol je požurio kod Kama. Pošto još nisam sigurna možemo li priuštiti da Kol počne da trenira džudo, Kam vežba sa njim subotom ujutru. Kol uživa u svakom trenutku i, iskreno govoreći, mislim da Kam uživa što nekome prenosi ono što zna.

Bila sam zaokupljena prevodom romana japanskog pisca kad se čulo zvono.

Džejmi, Kolov drug.
Otvaram vrata, a niski debeljuškasti klinac crveni kao rak. Ujedam se za usnu da se ne bih osmehnula. "Ćao, Džejmi."
"Ćao, Džo." Guta knedlu. "Je li Kol tu? Trebalo je da se nadjemo ispred pre 15 minuta."
Kol je očigledno izgubio pojam o vremenu. Izlazim, tiho zatvarajući vrata za sobom. "Odvešću te kod njega."

Kucam na Kamova vrata i on viče da udjem. Ostavljam Džejmija da čeka i ulazim. Zatičem Kama i Kola pored dušeka u sred dnevne sobe. Sav nameštaj je pomeren uza zid. Kol se široko osmehuje. Znoj mu curi niz vrat i ima vlažne mrlje po majici. Kam ne izgleda loše u majici na bretele i trenerkama.

Podižem obrve i pitam Kola: "Jesi li zaboravio nešto?"
Odmah se mršti. "Nisam."
"Kaži to klincu pred vratima."
"O sra..." Ućuta. "Zaboravio sam na Džejmija."
"Čeka te."
Kol požuri da obuje čarape i patike. "Hvala na času, Kame."
"Nema na čemu druže."
"Bolje se istuširaj i presvuci pre nego što izadješ!", vičem za njim kad izlazi u predsoblje. "I pošalji mi poruku da mi kažeš šta radiš..." Zatvaram usta jer čujem tresak ulaznih vrata.

"Zašto se uopšte trudim?"
Kam se kvarno smeška - četvrti omiljeni izraz, a prvi je, naravno, izvijanje usana - i pozivajući savija prst. "Hoćeš li da nastaviš gde je on stao?"
Odmah uzmičem. "Ne verujem."
"Hajde." Odjednom se uozbilji. "Video sam kako se neki gosti ponašaju prema tebi i Džos mi je rekla da je više puta morala da te spašava od mušterija. Ovo će ti pomoći da se više ne kočiš."

Pomišljam kako bi bilo lepo da mogu sama da se obračunam sa agresivnim seronjama umesto da se oslanjam na prijatelje. Ali treniranje sa Kamom? Ne. To bi bilo raspirivanje plamena.
"Ne hvala."
Kam uzdiše. "Dobro. Hoćeš čaj?"
Klimam glavom i idem u kuhinju za njim, trudeći se da ne gledam u njegova mišićava ramena i čvrsto dupe. Ne trudim se mnogo.

Stojim pored radne površine, izgubljena u mislima o prestojećoj žurci dok Kam kuva čaj i kafu. Krajičkom oka vidim pokret. Okrećem se i samo što se ne šlogiram zbog ogromnog pauka na Kamovim pločicama.

"O Bože!", pištim i brzo uzmičem. U grlu mi se pravi knedla veličine Rusije.
"Šta? Šta?" Kam se munjevito okreće, razrogačen.
Zurim u pauka. "Reši ga se ili neću moći da se pomerim." Ne šalim se. Doslovno sam ukočena od straha. Ne znam otkud mi fobija od paukova, ali je toliko jaka da sam uložila novac u sredstva za odbijanje paukova koja špricam ili uključujem svud po stanu. Ipak se povremeno pojavi neki i Kol se uvek pobrine za njega.

Kam skreće pogled sa mene na pauka pa ponovo na mene. Vidim da mu se smešak oblikuje na usnama.
"Nemoj da ti padne na pamet da se smeješ. Nije smešno."
Pogled mu postaje mekši jer shvata koliko se bojim. "Dobro. Prestani da paničiš. Otarasiću ga se." Vadi tiganj iz kredenca.
Mrštim se. "Šta to radiš? Nemoj da ga ubiješ!"
Kam zbunjeno krivi glavu. "Zašto? Mislio sam da se plašiš."
"Prestravljena sam. Ali ako ljudska bića ubijaju druga bića zato što ih se plaše, šta to govori o nama kao vrsti?"
Kamove divne oči postaju još blaže. Zaboravljam na strah dok se gubim u njegovom pogledu.
"Šta?", šapućem. Grudi mi se nadimaju zbog njegovog pogleda. Niko me još nije tako gledao.
Odmahuje glavom. "Ništa. Ti samo... Ništa."

"Kame?"
"Mm?"
"Pauk."
Brzo trepće pa pogledom prikuje pauka. "Da." Podiže tiganj. "Neću ga ubiti. Samo moram da ga stavim u nešto."
Dok spasava pauka od mene i mene od pauka, zavlačim se u ugao kuhinje, uplašena da Kam neće biti dovoljno brz i da će se pauk nekako baciti preko prostorije na mene. Ali nije trebalo da se bojim. Kam je začas uhvatio pauka u tiganj. Sa olakšanjem sam gledala kako ga nosi do prozora.

"Hvala."
Ne odgovara. Samo zatvara prozor, stavlja tiganj pored sudopere i okreće se prema meni.

Odjednom je vazduh izmedju nas pun elektriciteta, kao kad zajedno radimo iza šanka. Dajem sve od sebe da ti trenuci ostanu ograničeni na šank, trudim se da se pretvaram kako imamo normalan odnos.

Danas nema pretvaranja.
Zadržavam dah zbog žestine u Kamovom pogledu dok mi polako prilazi. Kad staje na razdaljinu koja se smatra prihvatljivom za dvoje prijatelja koji imaju partnere, želim da ga pitam nešto, ali utom nam se grudi očešu i usisavam reči zajedno sa svim vazduhom u kuhinji. Osećam njegove ruke na nadlanicama. Malaksavam od poznatog, opojnog afteršejva i vreline njegovog tela.

Ne mogu da ga pogledam u oči, tako da mu zurim u vrat. On se naginje i spušta mi veoma sladak poljubac na čelo. Žudnja, duboka i sve jača, planu mi u grudima. Topim se uz njega jer mi njegove usne šalju divan drhtaj telom. Usne zamenjuje čelo. Žmurimo i stojimo jedno uz drugo, udišući jedno drugo.

Preplavljuje me snažna želja, želja povećana saznanjem da je uzajamna.
"Kame", šapućem. Želim i da se skloni i da se nikad ne skloni.
Stenje i nežno spušta čelo, klizi nosom uz moj obraz, prateći liniju brade, pa ga zaustavlja u udubljenju mog vrata.

Zadržavam dah, čekam.

Vrelim usnama mi dotiče kožu. Jednom. Dvaput.

A onda osećam vlažni, erotski dodir jezika i stresem se. Bradavice mi se napinju pod tankom majicom, mole ga da nastavi.

Oštar, prodoran zvuk zapara vazduh. Trzam se unazad i dolazim sebi. Kam opsova, vilice toliko stegnute da izgleda kao da će pući. Posegnu za telefonom na radnoj površini iza nas i preblede kad vidi ko ga zove. "Beka", kaže smrknuto.

Gutam knedlu. Neverovatno mi je što sam dozvolila da me dodirne, da nas je samo nekoliko sekundi delilo od toga da povredimo dvoje ljudi koji to ne zaslužuju. Zapanjuje me što me nije briga. Moja potreba za Kamom je toliko sebična.

To ne valja.
"Bolje bi bilo da krenem. Malkom će doći po mene za nekoliko sati." Ispravljam majicu i zatežem gumicu oko repa. Ne mogu da ga pogledam u oči.
"Dakle, nastavićemo da se pretvaramo kako nema ničega medju nama?"
Kičma mi se koči zbog Kamove otresitosti i podižem pogled. Trzam se zbog besa u njegovim očima.

Sranje.
Ne smem da izgubim njegovo prijateljstvo. To je nešto najlepše što mi se desilo posle Kola. "Kame, nemoj, molim te. Ja sam sa Malkomom, a ti sa Bekom."
On zausti, ali bežim da ne čujem šta ima da kaže.

Tadadammmm xD
Zao mi je sto nije perverzni deo, ali sam morala da ubacim ovaj sladak Dzam momenat xD
Sledeci ce da bude perv, obecavam xD
Nadam se da se ne ljutite :*
Lyyy :*