Izgubljena ljubav

37. Poglavlje

Nikad više neću nikom dozvoliti da se umeša tamo gde nikome nije mesto! Pustio sam ih da me udare, ali nisam uzvratio Antoniu. Znam koliko ga Nevena voli, ipak brat joj je. Dok je onaj specijlac od Mihajla samo čekao da svoj truntak da pokaže zube. Konačno mu je spala maska koju je imao celo vreme prema meni. Da nije ovog izbacivača koji je nasrnuo na mene, video bi Mihajlo svoga boga. Majmučina! Gura Antonija da započne kavgu, pa da se on umeša. Mislilu se je sačuvati od mene. Sakrili su pozive i poruke kada sam je zvao. Znali su da je samo pitanje sata kada ću se stvoriti. Oni je od mene ne mogu maknuti! Zato sam razbio ovom jebenom izbacivaču dupe! Toliko sam besan da sam želeo koske da mu polomim. Mamicu im jebem! Ni to im nije dovolno pa su pozvali i gorilu da me odvuče. Pravi sumo rvač nema šta . Ali zver u meni se ne da. Otimam se iz njegovog stiska dok gledam u moju voljenu.

Ona zabezeknuto stoji u strahu i gleda u mene onim krupnim plavim očima. Želim je uza sebe. Dosta mi ih je! Nema te granice ni okova koji će je odvesti od mene. Ona gleda pravo u moje oči. One mi govore da me voli i dalje, ali se boji. Ranjena je kao mlada lavica a i ponasna. Odjednom počinje da korača unazad dok joj oči poprimaju boju. Umirim se jer vidim da niko ne reaguje! Svi gledaju u onog prokletog slomljenog izbacivaća. Psujem i ne trepćem. A moja voljena spolako ide u nazad ni ne gledajući gde ide. Ispred smo jebenog parkinga, narod vrvi, prepuno je automobila. Samo dolaze i odlaze. Neki eho mi se stvori u ušima dok mi srce najavljuje opasnost.

Znam da treba da se pokrenem. Da je dozovem da se pripazi, pa stanem da vičem. U telu mi se stvori neljudska snaga pa odgurnem ovog jebenog rvača od mene. Jurim i trčim kako bih sve brže stigao do nje. Sledeće što vidim je jebeni automobil koji u punoj brzini ulazi na parking i juri ka njoj. Svetla blješte , vozač trubi a ona ih ne čuje i ne vidi. Srce mi zadrhti pa zastane. Ne čujem ni ne vidim ništa. Automobil se sve više približava a mene preseče hiljadu igla kada vidim da se ona konačno okreće.

- Voljena!!!!!! - Kriknem dok mi grlo ima glasa. Tada me svi vidi kako sam kao oluja projurio por svih! Samo nju da spasim! Bože pomozi mi molim te! Daj mi snage! Da stignem! Još samo malo! Još samo malooooo!

Na pet koraka sam od nje i u poslednje trenutku se bacim na nju i gurnem je zajedno samnom što dalje od automobila.Okrenem se u vazduhu tako da ona padne na mene. Padamo i osećam kako mi beton ubija kosti od udarca i težine. Ne marim! Važna je voljena! Samo ona! Samo moja porodica! Automobil projuri pored nas a moje oči ne ispuštaju nju iz vida. Polako je spustim pored sebe na beton kako bih je pogledao, da se uverim da je sve u redu. Spustim drugu ruku na njen zaobljen stomak gde je moj život usađen u dva nova i pomazim ga i osetim blago trzanje. Tu su! TU SU! Nema nikakvih ogrebotina niti modrica. Podignem pogled ka njenom licu, drhtavim rukama je sklonim kosu sa očiju kako bih je video. Zatvorene su kao da nema života u njoj! Neeee!

Uhvatim je polako za ramena i blago je prodrmam da je osvestim. Da mi se javi. Da mi kaže da je dobro. Jer ako mi se ne javi umreću zajedno sa njom.

- Voljena! Voljena budi se! Budi se ljubavi molim te! Molim te otvori te tvoje okice! Volim te Nevena! Molim te otvori te okice jedinaaa! - zajecam jer mi ne odgovara ne reaguje. Povučem polako ruke ispod njenih leđa pa je naslonim na svoje da joj podarim svoj život. Da joj nekako prenesem dušu svoju. Kako god, samo nek mi se vrati! Bože spasi mi je! Drhtim ceo dok mi vazduh samo ulazi u pluća a srce ne živi. Umirem!
Čujem korake kako jure ka nama ali ne odvraćam pogled od nje. U sledećem momentu okruže me stopala praveći krug oko nas.

- Nevena!!! - čujem Antonija kako viče.Spušta se na kolena i pokušava da mi je otme iz ruku ali sam je čvrsto stegao uza sebe. - Daj mi je da je pogledam ! Ona je moja sestra! - odmahnem glavu pa se okrenem sa njom. Izgledam kao uplašeni dečak koji neda svoju igračku. Samo što ona nije igračka. Ona je moje sve.

- Srce jel si dobro? Reci idiote da je dobro! - sad se našao da pita majmun od Mihajla.

- Božeeeee! Nenče! - Anja klekne pored mene i stavi ruku na njenu glavu dok se ja kao pomahnitao ljuljam sa njom u naručju. - Luka šta se dešava? Jel dobro Nevena? Ogdovori mi!! Prestani da se klatiš i progovori već jednom! - njen glas me štrecne iz svog sveta pa podignem oči da je pogledam.

- Ne budi se. - iskidanim glasom joj odgovorim. Tada ponovo me svom snagom udari šta se desilo . - Ne otvara oči! - odmahnem glavom kada ponovo Antonio krene da je uzme iz mojeg zagrljaja. Pomoć! Moram je odvesti u bolnicu da je spasu. Da je probude ! Da mi je vrate!