Zarobljeni

Uvod

Sklapam oči.
A onda ih ponovo otvaram.
Kada ugledam krv, moja nada da je sve ovo deo nekog uznemirujućeg košmara naglo izbledi. Više ni ne osećam strah. Samo iznurenost i ogromnu želju da se sve ovo završi. Posledica mojih oskudnih obroka bila je ta što me je vrtoglavica toliko mučila, a kolena su mi drhtala, te više nisam mogla da stojim. Skliznula sam niz glatku površinu vrata i sela na krvav pod. Sklonila sam slapljen pramen kose sa bledog lica, a jedna suza mi je skliznula niz obraz. Proteklih dana, čvrsto sam se držala za tračak nade koji je razbijao tamu u mojim mislima. Verovala sam da ćemo pobeći, da ćemo preživeti. Događaji koji su se upravo odigrali  gurnuli su me u hladnu rupu beznađa. Nikada više neću osetiti tople zrake sunca na svojoj koži,ili blagi jesenji povetarac u svojoj zlatnoj kosi. Međutim, ono što me je najviše pogađalo i progonilo, bila je činjenica da više nikada neću pogledati u njegove sjajne, kestenjaste oči ili ga zagrliti. Znala sam da mi sledi smrt, i očekivala sam je raširenih ruku. Ipak, sklopila sam prste oko priveska u obliku krsta koji mi je visio oko vrata i tiho se pomolila da se on izvuče iz ovog pakla.